Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 79

лима, по чему је онда и епиекопетво као црквена влает и преимућство, једно, које сви еппскопи заједно и у опште имају, и које у своме једчнству, а заједничком радњом црквом управља. Иза тога приводи се кратак преглед историје развитка Јерархије црквенскога права, и наглашује, како су једнака она епископска права, која иотјечу од посвећења, и како се она преимућства, частп и права, која долазе од спољашње цркве, и која су уређена канонима, не могу ширити преко граница, које су им сабори одредили. На даље оспорава римскијем папама право, да се називају и сиатрај у главом цркве, и присвајају првенство власти, јер су по божанском праву једнаки са осталијем епископима, а по канонима имали би бити први између пет патријараха, да нијесу својим одвојењем од васељенске цркве изгубили то право и преимућство, које је по природи саме стварп прешло на цариградске еписконе, који, као други по реду, постадоше првијем пастирима истинске цркве, не добивајући тиме ипак никаква права над црквама изван своје патријаршије, ђе сваком поједином народном црквом управља њен епископ. За тим говори о праву иницијативе за заједничку радњу цијеле цркве, а за заштиту еветог учења, и о склопу и раду црквенпх сабора општих и облаених, чпје одлуке стјечу или значај васељености, као општи закони, или обласни и помјесни значај, — а при крају тврди: како је у управи православне цркве све за корист оптте радње, да се очува саборни зпачај власти, и сузбије иојединачка са.иовласна радња , дочим се у римској цркви све натјече, да се уништи заједничка радња у корист иревласти само једнога, еиискоиа. који да у себи једином садрзки сву црквену власт. * У IV. днјелу расправља писац о литургији у нравославној црквн, подијеливши тај одсјекна четири одјељка. У I. одијељку пзноси писац општи иојам о литургији, која је „свршивање жртвс Исуеа Христа. овјековјечене у црквп тајанственим приношењем, које врше свештеницн", и која је истинска и стварна жртва, истовјетна са крсном жртпом, коју претставља, продужује и овјековјечује, која је, као искључиви принос јединоме Богу, најузвишенији чин ноклањања, која се приноси за живе и мртве, у којој учествују сви вијерни видљивог и невидљивог свијета (жнби

народ, душе мртвих, светитељи, анђели), и која је уједно потггун сномен цијелог живота Христовог, и као очекпваног Месије, и као дошавшег Спаситеља и Искупитеља. Иза тога приводи и иобија поједине злоупотребе, што се у погледу обављања литургије увукле у рим. цркви, (тихе мпсе, више служаба у један дан у истој цркви п на истом престолу), која је иначе у погледу евхарпстијске жртве задржала исто догматичко учење са православном црквом. Други одјељак говори о ириуготовној служби (проскомидији), па се у њему износи цио њен ток п њена посвста, а даље наводи, како рим. црква није нпшта задржала од исте лнтургије; осим неких више уобичајених простих припрема, које могу да обављају и свјетовни послужитељи цркве, а даље да ни англиканска црква, као и све протестантске цркве, те службе немају. Иза проскомидије описује и образлаже писац у II. одјељку литургију оглашених (земаљски живот Исуса Христа), ђе повише говори о „оглашенима" у источној цркви, и наводи: како је рим. црква у главним основима сачувала исту литургију, али је у појединостима много измијенила, те у скупу обреда и молитава није сачувала онај дудоки и иобожни символизам иравославне цркве, додајућ још како је стара галиканска, као и амвросијанска (миланска) и шпањолска литургија много сагласннја са источном литургијом него ли римска, дочим је англиканска црква, скраћујућ и прерађујућ римску литургију, сасвим уништила тај символизам. У IV. одијељку описује се и образлаже „литургија вијерних и у цијелом њеном саставу и току, а иза тога приводи ток исте литургије у рим. цркви и поново наглашује, како иста црква нема потпуне лнтургије, пошто је у њој укинут месијски живот, а служба оглашенијех нема довољно символизма. Даље пак приводе се иоједина њена отступања од православне литургије, пошто неправилно вјерује, како освећење и претварање дарова бива само п-о сили ријечи, којима је установљена ова тајна, а не по призивању св. Духа, и што обавља св. причест у неједнаком виду, па тиме преступа божанску заповјед: „пијте од ње сви", и отступа од апостолског реда, који по ријечима аиостола Павла означава јединство цркве. Осим тога износи се тамо још и главна карактеристика рим. службе, коа, „и ако је сачувала поједине битне дијелове