Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 80

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

православне литургије, ипак није из ње задржала ни лијепу хармонију ни тајанствени смисао", и која је само збир молитава. које ие могу да одговоре основном појму хришћанеке литургије, као потпуног спомена Исуса Христа. Иза овога приводи се кратак преглед англиканске службе, у којој се и вијерни причешћују у оба вида, и укојој уопће имаде још много вшпе недостатака, него у римској служби. Овај IV. дио, а тиме и цијела књига, завршује се разлагањем о томе, како је начело иеточне цркве, да свака црква имаде права на засебну службу, која се може обавл.ати на народном језику, уз једини захтјев, да у њо} не буде никакве заблуде против општег учења, и да садржп све оно, што је суштаствено у истој жртви, па од сваке друге цркве, која би хтјела да буде призната сестром њеном, изискује само : „чисту и потпуну вјеру, морално учење сложно с еванђељем, дисциплину сложну с канонима апостолсЕшм, и васељенских сабора, и литурђију. у којој се истински свршава св. жртва". 0 римској пак цркви тврди се, како је она сасвим противна томе начелу, пошто у пстини тежи само за својим искључивим свевлатћем, и уни_ фикацијом на исто римском темељу, свуда „на-, мећући своју литургију, свој језик, своје обичаје своју дисциплину, свој казуистички морал, и своје нове догмате". * * * Као што се из приведенога прегледа види. ово је дјело у основи својој излив мисионарске тежње и позива правосдавне цркве наше, која као да је уз свагдашњу молитву о „ сојединенију всјех ", оснажена и ојачана у земаљском бићу свом, налазећи се до сада у положај у тек нужне, више пасивне одбране истингког учења, прегла данас за тпјем, да јачом снагом и живљим радом по могућности послужи остварењу онијех божествених ријечи у св. евангелију. које по Духу светом пророчки указују на околност: да пма наступити час, кад ће истинска црква Христова обухватити све човјечанство, и тако довести до тога, да „ будет једино стадо и јсдин пастир" (Христос). А писац нстога дјела, као одјек оне тежње и кретања, убрао је у томе свом труду и подвигу вијенац славе понајвпше тиме, што је уз онако тачно и свестрано излагање учења источне и васељенске цркве, паралелно изнио, и знанствено и темељно побио поједина отступања

од православија у учењу п обредима западнијех цркава. Његово је дјело написано скроз зналачкп, а збијено у кратак и лахко прегледан слог, пун једрине, и неке особите духовне снаге, поузданости и чврстоће, која читаоца силно привлачп и особитијем духовним миљем испуњава, и којп је осим тога пун бистрих, широких и далеких погледа. Томе је поуздан свједок оно неколико вијерних цитата и прегледа из пстога дјела, што су у овоме приказу приведени, која је онда по свему томе најзгоднија приручпа књига, како за свештеника, тако и за мирјанина, да пз ње л ахко, брзо, јасно и потпуно сазнају темеље своје вјероисповјести, и могну доказати истинитост и правилност црквеног учења и обреда с»ојпх, ако кад дођу у прилику, да то заступају и бране према коме пновјерују. Изношење и разлагање пишчево у колико га је узео у круг свога разматрања, у сваком је погледу тачно и потпуно, и по томе впјерно огледало истинског учења православпе нам матере цркве. Томе је најбоље јамство сам факт> што је његово дјело задобило пажњу и уважење скоро свега изображеног свијета, и што се његовијем превођењем бавнше поједпна знаменитадуховна лица, па је и овај наш ерпски превод усвојен и благословљен од помјесне нам цркве у Србији, па и од другијех паших српских цркава. Сравњујући псто Гетеово дјело са онијем учењем православне и васељенске цркве, што је изложено у изредном саставку славног и блаженопочившег кијевског митрополита Петра Могиле *), који је прегладан, одобреп и усвојен свом тадашњом руском, јерусалимском и цариградском црквом, и по томе духовно дјело васељенског значаја и вриједности, дакле дјело у свему право и истинско, — ја сам у свему нашао потврђеном ону поставку о исправности п ваљаностп истога дјела, које у свему одговара истинском учењу св. источне православне васелЈвнске цркве. Једпно се ово дјело разликује од радње мптрополита Петра тиме, што је проширено и допуњено расправљањем о црквеној дисциплини и литурх ) Митроиолит Могила живио је у XVII. вијеку. Његово дјело ; названо „ Прабославноје исиовједаиије вјери*, саборно је ирегледано и уређено у Молдавији год. 164о. и касннје од свију натријаршеских п])естола одобрено и усво јено. Издано је нрви пут на грчком језику год. 1662. а у руском преводу у Москви нрви пут год. 1696. а у другом изчдњу год. 1763. — Овоме знаменитом дјелу рад сам у посебном чланку обратити нарочпту пажњу