Босанско-Херцеговачки Источник

<Јв. 7

Б.-Х. шлочник

Стр. 263

траже себи занате, гдје се учи мислити и радити. Треба, да се укине она пословида: „ Пжти кошац, ко и отац. и Јер ако је могло тако некада бпти, данас не може, када се на све стране просвјета шири, а на. просвјетне ствари толико троши, што човјек није у стању тачно пребројати . . . Наша је младеж даровита и разумна, а то двоје добар је основ за даље унапређење, било у занатима, у трговини, или у ком било обрту и раду. У нас се види, да би свак рад био да постане од један иут старјешина и господин! Замислити што, па учинити, чему би се људи задивили, то је тежак посао,- за онога, који није вјешт. Ту не помаже ни највећи дар, ни нај јаче прегнуће, ако човјек нема добра оелона у ономе, за што се заузео, за чим тежи и што би рад био постићи. Многе мисле, да се са занатом не може живити, а који тако мисле, воло се варају. И са, занатом може човјек бити господин, може бити старјешина; али само се то постиже челичном вољом, трудом и понашањем. Свак је рад да буде: ноп, учитељ, престојник, судац, официр и стотину другијех звања, па кад би еви то били, како би се живило; јер занатлија и раденик и господи помажу живити. Па онда треба и занатлије поштовати и уважавати, треба их помагати, па ће лакше моћи успијевати и благостање народно. Нашој младежи не треба руке везати, нити јој очи затварати, него их унућивати, да многи пригрле занате и радове, да се потље не ускају. Који разумије и жели, да му дијете не остане сакато и просјак до вијека, тај је своје чедо упутио на користан рад, занат, или који било обрт, Или, ако није до сада, треба одмах Да се лати тога посла, да га дјеца — потље његове смрти не проклињу. Изводите своју омладину на стазу и пут, ио коме ће ићи и користити се за своју будућност, па сте одговорили својим родитељским дужностима. Није корист за дијете, што га родитељи агалују и тепају му:

г Лале — миле\ и Тијем му убијају дух и тијело, па није вриједно, да живи. Истина, треба свој пород љубити и миловати; али то треба употребљавати са свим опрезно. А мислим, да је још већа љубав и мпловање родитељско, кад дочекају, те виде — за свог живота омладину своју одњеговану, васпитану и изведену на пут, јер нема већег и бољег нашљедства, него оставити своју омладину сретну и напредну. Омладина, која ће својим рукама зарађивати кору хљеба, омладина, која ће умјети поштено и свјесно у свијету живити — ето, то је највеће добро, које могу родитељи учинити својој омладини, — својој крви. Зато, мили и драги родитељи, браћо и пријатељи наше српске омладине, сви настојте те упућујте своје ближње, који се не разумију, нека шаљу своју омладину у школе и занате; вичите зрелим савјетима на оне, који вам не би одобрили ваш оправдани поступак ! Није то дужност једнога, двојице и тројице, него је дужност свакога, који осјећа у себи, да нешто зна и умије; нека тумачи народу простијем, да су сви добри занати од користп 110 род људски. Када се толико старају сви просвијећени народи, морамо и ми загрлити ту општу свјетеку дужност, нека види свијет, да и Србин зна и умпје — кад хоће и да не жали труда, ни рада, кад му нма ко показати, што је од користи за сваког човјека. — Да ли сам тачно одговорио стављеном наслову, моје није да процјењујем, — хвала Богу, доста их је, који се за оваке ствари интересују, па нека свакп оцјењује како жели и хоће . . . Моја је једина жеља била, да изнесем оно, што мислим, да је од користи за сваког човјека, а на пб се за наш народ. Изнио сам оно, што ми 1*е срце жељело . . . И опет довикујем са српским занатлијом: Ћ 3анаш је златан, Иосим га дома, Нијесам сирома\ и С поштовањем! твој у Хриету брат : Мар. С. Поповић, пресвитер.