Босанско-Херцеговачки Источник
Стр. 264
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Св. 7
БЕСЈЕДА НА СВ. 40. МУЧЕНИКА.
Благпчег.тиви хришЛани! Данашњом приликом празнује наша св. мати црква, а е' њоме и сав хришћанеки народ, између многих својих хришћанских мученика и светитеља: „Спомен св. четрдесет мученика" који за вјеру Христову пострадаше и радо се жертвоваше. Да би пак поближе знали, драга браћо, који су то младенди били, које црква данас слави и својим црквеним молитвама прославља, нужно је да вам о њима коју и проговорим. Општа вјера, код свију народа прије Хрис.та, као и за вријеме ЕВегово, била је: „незнабожачка 14 ! Они нијесу познавали правог и истинитог Бога, него су цравили себи разне „богове" од различитих материја, као: од дрвета, камена, метала и т. д. па су им се клањали, молили, и жертве им приносили. Па и сами цареви и старјешине ових незнабожачких народа, у заблудама и безумљу свом, правили су различите кипове и заповједали народима, да им се као „богу" клањају, моле и жертве им приносе, и то је све дотле трајало, док ее свемилостиви Бог не смилова на заблуђели род љуцки, и посла му Спаситеља — јединородног сина свог Исуса Христа, који својом спасоносном науком просвјетли род љуцки и и показа му „праву вјеру и , вјеру у једног истинитог, правог и невидљпвог Вога, Творца неба и земљи и свега што се види и што се не види. Народ поче одмах свом душом примати нову Спасптељеву вјеру и науку његову, нашто се уплашише сви свештеници, па и сами цареви и господари њихови, па одмах почну жестоко гонити све преврженике вјере Христове — хришћане, па и самог Христа убише и његове апостоле, и тако је то прогонство трајало 300 и више година послије Христа. те нам св. наша мати црква, казује данагањом ггриликом — из доба тог прогонства — и за страдање „четрдесет мученика" На 300 годиба послије Христа, владао је у Азији неки „Лициније", којијебио незнабожац и страшно мрзио, мучио и прогонио хришћане. Он взда строгу заповијед да се сви хришћани морају клањати незнабожачким идолима; а који пак не би хтјели, да се страшним мукама уморе.
У војсци тога цара незнабожца (Лицинија) бијаху четрдесет војника хришћана. Тој војсци прочита се строга заповијед, да се сваки војник мора клањати тијем умјетничким боговима идолима, онда ових четрдесет војника рекну^ да су хришћани, и да се неће клањати нц жртве приносити нијемим ни мртвим рукотворпнама човјечијим — идолима! На то их одмах одведу пред судију, који им прећаше страшним мукама, ако се царској заповједи не покоре. Но кад ови неустрашиви борци — мученици, за вјеру Христову одважно изјавише судији, да нема те силе, која би их могла прпнудити, дасе одрекну праве Христове вјере! Одмах неправедни и немилостиви судија дадне их немилостиво изударатп камењем, у лацце оковати и у тамницу бацити, гдје су осам дана лежали, а послије су их и на саму смрт осудили, али каквусмрт?! — смрт коју је могло да измисли само људождерско и звјереко срце — бацили су их у једно врло хладно језеро т. зв. „ С јм :т1ијко ", да се тамо посмрзавају. Три дана су ових четрдесет мученика у највећем леду смрзавели се, али ипак остате чврсти и постојанп у вјери Христовој. Покрај тог хладног језера, била је једна топла бања, те чим бн којем осуђенику муке додијале — те бп се случајно Христа одрекао — да може одмах у то топло купатило ући и страдању свом крај учинити. Али их један друг изневјери, те у мукама својим утече крадом — у намјери, да се Христа одрече — и уђе у топло купатило, но чим је ушао, тамо је одмах и издануо. Те тако је овај несретник изгубио и земаљски п вјечни живот. Но милост Божија, које се овај литпио био, излила се је на другог! Код језера била је постављена стража, која ће чувати мученике у језеру, Један стражар, кад су му другови поспали били, опази ноћу велику свјетлост, и на велико' чудо, спази сјајне круне над главама мученика у језеру; али их не бјеше „четрдесет", него „тридесет и девет"! Задивљен и занешен том небесном — над1 природном љепотом, брже боље свуче са себе хаљине, скочи у језеро међу мученике и повиче: „Ја сам хришћанин!" „Господе Боже мој, ја вјерујем у тебе, у кога вјерују п ове твоје праве