Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 272

В.-Х. ИСТОЧНИК

(Јв. 7

меко као станац камен на „Лупоглави". Он се добро разумије п у политици?! . . . А еада, имајући мало свјетлости из кандиоца, која ме подсјећа на бијели дан (А мени је ноћ и дан једнак), опет читам св. писмо, и тјешим се надом до пош .Ђедњег часа. — По томе и пишем ти данас, што до сада такође нијесам могао. У првоме писму говорио сам ти о томе, какве се пошљедице појављују дјела безумна односно дјела онијех, који му шљедују, подавајући ее жељама младости, која је лудост. Укратко проговорио сам ти и о потреби научне спреме и способности духа исто колико и моралног савршенства који се примају рада у божијему винограду, у божијој цркви, и препоручио, да се трудиш за то дневи и ноћи, докле си на вријеме и споеобан. Надам се пак да ћеш се користити тијем, вјерујућп да ти говорим по знању и искуству сопственога убјеђења. На пошљетку обећао сам ти говорити у овоме писму о првијем корацима јавнога живота, о слободи и срећи, којој се надаш. За то ево узећу за примјер себе, те написатц о томе неколико редака, знајућн у напријед, да ћу те тако понајбоље увјерити, на нме, вјерно п искрено казаћу ти, шта сам све искусио од првога корака на праг „жељене слободе и среће" па до уласка У 0В У мрачну кућу, а у „Којој лежи вода до кољена, И јуначке кости до рамена; Змије кољу а јакрепи гатииљу; Трње боде а камење туче" 1 ). Али, најприје корам рећи, да ја не знам, бива ли евијема тако. У тамнпцу, знам, не улази нико осим безумнога и ко се с њим у коло хвата. А тога Бог нека тебе очува! Ну, свакако не могу се надати бољему и за остале, по ономе из св. Писма, које вели: „Ако страда један уд, с њим страдају сви уди 2 ). Јер смо сви од Христова тијела и удови међу собом" 3 ). Бпјаше око 10 сати из јутра једног лијепог и благог јунеког дана, када кренусмо из Р. сваки на своју страну. Пољупци падаху на лица милијех другова, од којијех једни се растајаху само за два мјесеца, а једни и — за на вијек, ') Нар. пјесма. 2 ) 1. Коринћ. XII. 26. 3 ) Тамо, 27. Рим. XII. 4. 5. I. Кор. 17. XII. 12. Ефес. I. 28,

баш као крупне капље љетне кише иза оморине и сунчане припеке. Гај се разлијегаше од усклика пјесама. По која и суза —■ радосница капљаљаше низ блиједа лица, која необична радост цртама веселости шараше, љубазнијех другова. Весељу и бујнијем усклицима ђачкијех пјесама не бијаше краја. Раепламтио бујне младости жеља жар, Као сунца биће одважне воље мар: Храбро стајат' на бранику аманета —• К'о лавови љути, не бојећ' се св'јета; Светиње које проповиједа олтар Цркве чуваће сваки и кад буде стар, Такве миели дивнв роје се полета, Да с' остваре али не да судба клета . . . Али они, који су спустили — хај. Боже мили, среће! — у „шпаг по два наеликана анђела с впјенцом у рукама, хитајући у пијанству младости да и по трећег — стварног к тијем нађу — пригрле на топле груди — већ и не знадијаху за себе; хоћаху да искоче, рек'о би, из коже. Уста су им отворена као уста птића из гнијезда и — пуна „тананих пјесмнца". Дубина мора, висина неба, ширина васколиког свијета, све је то у њиховој власти, све је духу њиховом потчињено, — Р°бују њима све стихије. Је ли прегазити море једнијем кораком, је ли досећи небо једнијем поскоком, је ли прегледати читав свијет једнијем погледом: све се може; не могућно ништа није! V Хај, срећан није нико толико, колико другови ови, који истом сада ступише у јаван живот, у слободу жељену, у мека наручја одавна сниване среЛе\ Ако је који имао љубав према наставнику или другу, или, напротив, антипатију за нанесене увреде, — сад је вријеме, да се то отплати, да се зајам врати. „Хм, показаћу му, ко сам ја; . . платићу му и главно и камату неки већ мпсле. — Јер школски закони не вежу ме више, нити сам већ роб њезине дисциплине, — примио сам „ ажолуторц и , ево је уза ме, а у њој ми је све (зш!) одлика је ту". 0, колико ми је круина та ријеч: одлика!? А и ти знаш каква чувства овлађују онијем срећнијем „свршенијем богословима" тога училишта, а који је понесу на артији у шиагу! — На село ни ношто него у варош, а одмах за протојереја (зппрИсЉз!) а друкчије бити не може; јер — одлика је, или, што је мало мање, врло добро у шпагу! А ни