Босанско-Херцеговачки Источник

Св. 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 273

учитељ за плату испод 800 фор.! На народну школу пак никако! „Србнн сам ја!" Хм, — застаде ми ријеч ... 0, сујете, и незнања, и неискуства !! ! (Нека браћа не замјере, јер ја, као што сам горе рекао, узимам себе за примјер). Тако. Али неки господин, који има власти кога сви слушати и поштовати морају, јер је у власти а уз то врло добра и племенита срца, пуна љубавп наспрам свима, — на првоме кораку оне наше „слободе" за једну ствар опомену. Ствар је била потекла из незнања, али је могла ипак имати скоријех неповољнијех пошљедица. — За то је опомена као на вријеме добро дошла. Благодарност и признање томе пријатељу, који тако учини, а на само, имајући љубав. И то је, љубазни мој, најпрви примјер ђе сам огледао вајну слободу, о којој се у Р. снива у душама младијех полета; то је први оглед њезин. Али је показан у добро вријеме, у јавном животу, због чега је, једном показан, довољан кроз читаву будућност у ономе, на што служи. Претпоставити могу, на име, какве су пошљедице могле бити ове слободе, да није благовремено свјетом пријатеља ограничена, оДносно гријех пзлијечен у зачетку своме. И то је прво I искуство. Нзиме сам разувјерен у ономе, о чему сам као поуздано мислио, задахнут општом идејом свога колегијума, а о чему ти још, док си тамо, сниваш! Ну, ја то ипак не могу са свијем приписати пошљедици дотичне опомене — свјета, на име њезпн успјех не би могао битп толпки у ј сразмјеру њезине величине. Не мање дајем важностп евојој готовости, да увидим и признам ништавост неоснованијех младачких идеала, која је опет пошљедица зрелијег размишљања у осуству младићкијех уображења, каква сам имао у млађијем годинама, премда не ни тада одвећ жива, као остали младићи. И баш с тога, што сам иступио из сфере младићског живота, и дошао у старије године, ђе је човјек природно хладнокрвнији п по томе слабији да примивши, поднесе неке утиске на себе, — баш с' тога свака неповољност, која ме ј узастопце среташе у јавноме животу, јаче је ! дјеловала штетно на мене, прожимајућп ме, подобно елекричној струји, до дна душе. Тпквој ј свакој народној неугодности. ма п од мањег ј

значаја отваран је пут јачег и дубљега утиЦаја на моју скромност. А тијем сам изнурен колпко и тешкоћама мрачне тамнице. За то ми је још прнје уласка у тамннцу био омрзнуо земаљски живот, предвиђајући у једно све теже и теже околности и дужности јавнога живота, у наравној борби са стихијама овога свијета за опстанак. Одмах у почетку указа ми се дуго путовање, као- неопходно потребно ради скоре женидбе и осталог, За то је, наравно, требало много новаца. Али ђе су ? ко ће ми их дати? Мислиш ли да је то мала ствар? Ако мислиш, вараш се; Јер је крупна, врло велика. Може довести човјека до лудила, када се нађе у средини туђа свијета. међу непознатијем људима, којима наје стало до твоје невоље, до твојијех јада, а овамо дужнпци заплијењују — по себи суд чине! Или, кад не могући због недостатка трошкова путовати онамо, ђе се мора доћи до некога извјеснога времена, ради најнужнијих потреба, останеш на даље трошкове ђе ћеш морати и капу с главе дати вјеровнику. А може ли у таквијем приликама човјек здрав бити? Не, не може! Сада видиш ли, од туда као природна пошљедица долази ново зло | — долесш. И то сам на себи искусио. Ну, као што нема зла, које не садржи мање више и добра, и ова искуства врло су вриједна била за мене, јер знаћу чувати „бијеле новце за црне дане", ако их кад изишавшл из овога мрака, имаднем. А до сада, не имајући искуства као ни за остало у јавном жпвоту, презирао сам | оне, који су се у извјесним приликама у томе вјешти показивали. Тек сада увиђам, да су сви такови били мудри; докле је са мном владало безумље због непскуства, Реченоје: „притиснутојаче, на више скаче", Под притиском неповољнајех догађаја, што ме среташе од најпрвог корака јавнога живота, или, оне слободе, о којој сам снивао (као што и ти сада сниваш), с једне стране, а давајући важност и снагу својијем способностима, за које лијепо свје дочи црни)ем на бпјелу наппсано оно: „одлцчно", с друге стране: у некоме разговору с онијем. ко]и ми ипак у руци и без бриге држи судбину (теДегето;). — прешао еам у непристојну (?) дрскост, дрскост велпм за то, јер је оно тако узето и по томе праведно (?)" у смислу оне изреке: „и себп п од себе" оеуђено, — ма 3