Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 324

Б.-Х. IIСТОЧНИК

Св. 9

открива своје властито дело; и ма да су сви хришћани обвезани старати се ради успеха царства Божја и спасења људи, ипак нису свп позвани да буду свештеници. Кад су случајеви изванредног позива врло ретки н исвључиви, кад сада у позивашу нема ни гласа с неба ни анђела, посланик од Бога, једном речи, ништа чуднога, то у чему се састоји суштина божанственог позива? Ма да унутрашше околности могу делимице да имају показујући утецај и ма да ми говоримо кадшто о позпву пз спољашнпх догађаја илп, изражавајућн се језиком раније науке, о „уоса4ш ех1;ета", тим не мање пранп, истинити позив може бити само уну трашњи — уоса^о шктпа. Нрвн је, т;ил' рећи, негатпвни позив, недостатак прс пона, чпнећи пут дужности равннм п глатким, и он је важан само у овом последњем одношају; а другп је позитивнп позив Св. Духа. Изражавајућн се тачније, мора се рећп, да у основу чнњеници истшјптог обраћења Христу, која пробуђује у срцу љубав Спаситељу и људима, и одмах са пријатнпм спољашњнм околностима, овде мора битисати вшиа унутрашња жеља или намера сасвим да се посвети делу Јеванђеља на спасење људима. Ова жеља мора бити истиннтим и, у неком смислу, господарећим мотивом духа, правим позивом од Бога, а не само од човека. Позив служби Христовој јесте такав позпв, који руководн вољом и чустнпма човека и саопштава му нужна духовна својства; оно је ирави позив или садејство Светога Духа, које садејство ипак не стешњава слободее воље човека, поравњујући пут ради њеног навештења. Позпв свештенству разликује се од свако! 1 дру-

гог позива дужности не толико ио својој унутарњој суштини, колико по свом степену, или по свом внсоком и особитом значењу. Човек сазнаје у себи жељу да посвети свој живот делу службе — цео живот, а не само део његов. Унутарњи позив или позив од Св. Духа јесте утисак на душу човека, који он осећа да долази од Бога кроз спољашње окодности његова жпвота, кроз унутрашње побуде његове душе, кроз убеђења савести му, која говори човеку, да је дужан посветити се радовима свештенства, као делу свег свога живота. Изложени поглед на позив има за собом, као што се види, више основа, него онај, кога се држе људц, оснивајући суштину познва не у другом чем, но само у оскудици препона свештенству. Истина, и овај последњи поглед на позив има неки значај, али оп не изражава идеје позитивнога или правога позива. На питање управљено капдидату свештенства: „какав нмате основ положитп, да сте ви позвани евештенстну", чешће од свега можно је чутп, да он прима свештенство с тога, што се осећа у опште способним да ће принети впше користи на овом пољу. Али једина ова основа, по нашему мишлењу, није довољна; јер свештенству мора се прпступати свим срцем, ипаче ће оно бити тешким и штетним служењем. Без сумње, има много људн, које иролазе на друге професије, но којима следовало бн бити свештеницпма. Али за свакога, који жели да прими свештенство, цигла верова гност будуће користи, коју он ^може прииети на овом пољу делатности,' не мора бити јединственпм и правпм основом ради решења да изабере себи ову службу. У чему се састоји овај нозитивни, ирави