Босанско-Херцеговачки Источник

Ов. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 325

позив. може бити, тешко је решити; али у свнком елучају оно је иехито важније и дубл.е, него прости избор здранога разума, — нешто више је, но обично решењеума. Имау њему позитивпи елеменат же.ље, кретање воље; но има у њему и унутрашњи глас Божији, који говори души: „идии проноведај царство Божије". Свакако, тешЕсо је описати унутарња дејства Д5'ха Божпја на духиу човека, и покушај учинити ово био би одвише самопоузданим; можно је казати ипак, да је ово пробуђена жеља душе да прими форму господарећег мотива, који тежи да подчпнп себи спе, да дође својој цељи. Коначно, не срета се код синју људи једнака моћ ревностн н дубљина срдачне наклоности. Некоји темпераменти крећу се вшие сазнањем дужности, него иобудама срца: Истпм начином и оданост верн има своје степене разлпкл Тешко снаки правп и добри служитељ ЈеванЈјеља може рећи заједно са Апостолом : „Горе ;ке лигк естк, ји^е не клагок-ксткбм - '. У обпчннм олучајевпма било би много већом погребом решити питање о позиву на основу израженнм Апостолом погледа на цело службе; тим не мање не мора ли ма део тога чувства, које се је тако јако изказало у узвику Апостола, бпти у решењу свакога пстпнптог и достојна служите.на Божија одпосно прнмања п свршанања јеванђелског дела? Пије ли дужан он, у некој мери, знати, даје он запста послап од Бога да проповеда Јеванђел.е и да служи Вогу 1Беговнм Духом у Јевапђел.у ЈВеговог Сина? Мн самп, истпна, можемо се преварити, обманути, — обмане. су свагда својствене човеку, — можемо се преварити и обманути п у свом позиву П мислити о себи друкчнје, но каковн смо ми у ствари: но ово не нзмењује суш-

тину дела и не одстрањује могућности истинитог пбзива. Има нешто у срцу истиннтог пастира таковога, што га убеђује, да се он упутрашње креће Духом Светим, да он поступа не просто но човечијем решењу или пообичној спољашњој идеји дужности. Господ наш Исус Христос имао је у себи ову све победиу тежњу, овај господарећи мотив. Он није тражио своје славе, него је пре свега себе, своју душу и тело, посветио, свршавању порученог Му дела. Творити дело Онога, којп Га је иослао било је за Њега ЈБеговом храном и пићем, и ревносг за домом Вожијпм је ГБега пстрошила. Ко је позван учити душе, тај је иозван Богом, а не својим частољубљем ; и шта је овај нозив, ако није унутарњн жар љубави, којн нас привлачн ревностн за спасење браће наше? Свакп пут који год био, посвегнвшн себе делу проповедања речи Божије, осећаје својега унутарњег човека, којп је зажарен божанственом љубављу, то нека се не сумња, да овде прпсуствује Бог, Који га и побуђује, да тежп добру ЛјУДИ . Дакле, можно је казатн, да је суштина ове победне жеље или мотнва такова моћ љубави Богу и човеку. дата му Духом Светпм. нод дејством које човек јанља се же.нннм слббодно да посвети жпвот свој па дело сиасења човечпјих душа. Ип пс ми не би смо желелп описивати природу овог упутрашњег позива таким начпном, да доведемо у сету сваког истинптог кандндата свештбнства. Мп хоћемо да протумачимо самоту истину, да бптише истинити познв свештенству п да оно није предмет обичиог човечијег суђења или утецаја са стране, него је — много срдачннја жеља човека да се внди иа овом делу препмућство пред свпм другим