Босанско-Херцеговачки Источник

Стр. 326

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9

делима, као на таковом делу, чијем је свршавању позван Самим Богом. Ова узвишена жел.а или иобуда разликује ое 1). од чисто светских размишљања, од практичних, материјалних мотива. Нримати свештенство, једино с цели да добије средства за живот, гледатн на љега, као на „професнју за лебац", „занат за лебац", то је таково дело, с којим се не може нпкада помирити хришћанска савест. Не маше противпо јој је тако^ер и то, кад ко год гледа на свештенство, као иа равни и лаки пут живота. Овђ не значи, да кандидат свештенства може сасвпм избацити из главе све жпвотне рачуне и ми не настојимо, да он мора саевим чинити ово; али ако ови рачунп господаре над њим или чешће обузимају шегов ум, то нека боље за времена, док још није доцкан, одрече се службе, која изискује правога пастира, а не најамника. — 2) правп позив пастирству разликује се и од мотива самољубиве тежње: чаетољубља, славољубља, властољубља и т. д.). На овој побуди није нужно заустављати се дуго, јер у решењу питања о позиву све самољубиве побуде треба да буду одстрањене, као р^ави, недостојни човека и хришћанина мотиви. 3) Разликује се оно и од мотива, проистичући из уважења мишљењима родитеља, сродника м пријатеља. Жеље искрених пријатеља нек имају који им припада утецај и значаЈ; но таково важно питање о својем животном позиву, сваки је дужан решити сам за себе, судом своје савеоти (&го соизсЈеп|Јае). Ово је питање, које се тиче њега и његовог одношаја Богу: ако Бог позива, он је дужан да се покорава; а ако Бог не зове, њему не следује да иде. Не примивши завет родител>& не може везати савести сина у таком великом делу; син

је дужан поступати сасвим слободно, без сваког сгшљашњег притиска или нужде. Но ово јака, ненадвладана побуда или жеља примити свештенство —- жеља, која се наиме састоји у жаркој љубави Богу и ближњима, — није неразумнн и непрактични мотив. Она (жеља) није страсна, заношљива побуда душе. Она пониче из познатога начела и мора се слагати са унутрашњнм испољашњим доказима предназначења промисла, који му даје не само могућност, него, у некој мери, баш показује на неопходност његовог остварења. У опште можно је казати, да овде постоје три ствари, којима је неоиходно владати човеку, који прима на себе велпко дело службе: то је, прво, нравствена ревност. својствена ирироди људи, сличннх ученицима Јована Крститеља, из чије је средине Господ изабрао своје апостоле, глад и жеЈја правде Божије и доласка царства Божја; за тим, јасна представа о самопожртвовању, кога изискује пастирска служба, да би он могао јасно оценити, како је драгоцено ићи за Хрпстом у делу Му благодатног помирења Бога с људима; и, најпосле, пре и најглавније од свега, овде је дужна бити јака вера у Христа, у Нзегову божанствену природу и свршено ЕБим дело искуплења. Први апостоли, или једанаесторица, доказали су, да су имали прави позив. У оно време, како су услед строгости Нзегових речи, прп првом искушењу остављали Христа, они су продужили остати с Н)П*» и при РБеговим искушењима. Они су верђвали, да је Он био светац Божиј, прави Месија. Речју, они су имали веру у Христа, која их је побудила да се посвете сасвим Његовом делу и служби; онн су Га љубили и ближње своје врло јако, да су се свим срцем одали Шеговом делу спасења људи. [Наотавиће се].