Бранич

130

Б V А Н И Ч.

Ми ово намерно пуштамо без икаквих примедаба и без икаквог коментара. Читаоца нека изволе сами упоредити ове разлоге Апелац. Суда са примедбама Кас. Суда у I. случају, које су општом седницом усвојеие, и у којима изриком стоји, да се нраво тужитељичино не датира од тужбе, него од дана смрти очеве, иа ће се видитл стоји ли претиоставка Апелационога Суда, да се мишлење касационо односило на спорове иоведеме пре новог закона (од 21. Јуна 1882). Свет. А.

11 21 & к:

БЕЛИ-ШЕШБД КЕЕЗ ОД ЗАШАЊ1. (СВРШЕТДК.) Поред наведеног узрока, као да је овом нрогону допринело и то, што се дознало да В. 3. кајишари у дужности. На име као муктар (ееоски кмет) морао је В. 3. на време да иредаје државној каси данак села, а сељани беху сиромашни. Да подмири ову иотребу, он зајимаше новац у нишкцх трговаца, иснлаћиваше данкове појединих сељана, а у накнаду за то узимаше од њих голем интерес, па отуд стече прилично имање. Дознавши ово забрани му Б. Мехмед даље кајишарење, а за тим првом прил ;КоМ и отера га у Ниш. То време златне бербе по Запдању, један нишки чорбаџија (чије име стоји и данас на првом месту међу повериоцима у интабулацијоним књигама нлшког окружног суда) описује овако: „Кад бех „ситничарин" бољс ми идаше но сада као признатом трговцу. Нојашем коња и прокрстарим кроз Занлање, д»јући паре нод добар интерес, на до године нримим два пута толико. Враћам се с нуним бисагама бешлука, све ћар, а нити орем нити копам. То ме и поможе те данас имам коју пару — берићат версун! Али ј . . . м м. .. у оном бесном Б. Мехмеду што ми забрани овако згодну трговину. Беше ми поручио иреко сељана да ће ми платити добар интерес, чам ме ухвата у ком свом селу. Потад више не смедох у Заплање." Ма да појам орелигиозној толеранцији у једној држави каква је Турска царевина, не могаше наћи у Б. Мехмеду подржавача у оној мери, какав беше н. нр. Митхад-паша, ипак увераваху ме: да Б. Мехмед није сметао вршење версках сбреда наших, шта више узимљући народ у заштиту казнио је и саме свештенике, кад своју дужност врше неправилао. Једног зимњег дана, улазећи у неко село у Заплању, спази Б. Мехмед пред црквом бабицу са приновом оцем