Бранич

206

б р а н и ч.

број 6.

што је докуменат дакле ствар кретна. И друго, што баш притежање тог документа може да буде меродавац доказ о својини саме некретности, може у сумњу да доведе и саму ту својпну. Поред докумената о каквој некретности. енгдеско обичајно казнено ираво даље набраја, да не могу да буду предметн краће нп: облигације. промесе и упутшше, које се тпчу само извеснпх ствари и личности.. Као разлог за такво гледпште, оно наводи то, што те хартије немају аисолутне * вредно с ти_за свакога , већ само за онога. на чше име гласр. .- 1 ) Но и ово је у основу ногрешно. За појам крађе није нужно, и да се лопов крађом користи, као што смо већ поменули напред. На иротив довољно је само да се њоме госнодар штети; а то бива и код крађе: облигац да, промеса, уиутеица и других хартија од новчане вредности. А сем тога баш п кад би појам крађе зависио шта од корисги, коју би лопов морао имати крађом, опет би код крађе промеса наступио и тај случај. Оне не гласе на личност ову или ону, те по томе њоме би се могао да користи сваки, који би је имао у рукама, па и лопов. Оволико о обичајном праву енглеском за такве хартије. А сад да видимо писане законе о истом предмету. Писано енглеско казнено право, као у опште, тако и о овоме не састоји се из једног систематичног закона. На нротив оио је растурено у више закона, од којих неки говоре о таквпм хартијама у опште, а неки само о каквој снецијалној хартији од вредиости. Тако је једн им за кон ом за владавине Ђор ђа II. проиисано, да се такве хартше од вредностп рав нају готовом новцу ; и по томе ко бп украо такве хартије, да би био лопов исто онако, као и да би украо готов новац. А опет друт и зак он, за владавш је-Ђорђа 1 Шег истина није наро т што говорно о краћи таквих уартијд. али је говорио о слпчнам предмету, из кога се можр , извести закл,учак п за опену дела ( , > к рађп хар тнја^Тдј^дакш цјроиисује, да се сматра за краћу. кад би поштански чиновник узео из каквог писма или пакета

') ВЈаскз^опе, кљпга 6. стр. 175,