Бранич

•364

Б Р А Н II Ч.

ВРОЈ 10.

просто паложништво, па сав гњев пзлива и трсши силне рсчи грдећи оно, што нпко п не бранп, него на против осу^ује. Француска република и немачка царевина заиста су добро устројене државг, које не дозвољавају да се бракови олако разводе, па су опет за то усвојпле грађански брак. Грађ ански брак уведен је у Фрапцуској још 1791 г >дине, у краљевани Пруској 9 марта 1874 год. а за. све државе које састављају иемачку царевину, уведен је законом од 6. Фебруара 1875 :од. — И те државе осуђују наложништво. Због уобичајеиах верозакочских свечаностп, које претходе браку црква не може владати чптавом брачном заједнпцом. Истииа релпгпјозпе свечапости од великог су утицаја на слободну ј зјазу воље, али го није разлог, са кога се и данас може одобрити црквено мешање. У свима приватво правним пословпма, ;!анас се тражи највећа озбпљност, н проп^сане су гарантије, да изјављена воља буда занста €лобо;на. А тако је и у браку. Поглед иа данашљп брак у Србпјп. Српски грађански законик регулисао је брак онако, као што проппсују црквени канопи. От ; ,'д и брак, н све оне по-следице које одатле настају, зависе од цркве. Црквена оргапи закључују бракове између поједпннх држављана, опн оцењују јесу ли лпца сродна и у ком степену, опи најзад ниште и разводе бракозе. Грађапске власти ту немају нпкаква посла. За ра -праву спорова у опште постоје закони материјални и Формални. Те законе прзмењују судије, који данас не могу заузети та меета, ако нису учпли правне науке. Брачне спорове код нас не решавају судије, него свећеници, који право нису ни учили, па га за то не могу ви знати. Право се не може научити у практици онако исто, као што се научи какав пут, којим се често пролази. Ко га тако научи, тај никада неће имати сталног ослонца, него ће се вечито колебати и поводити час за својом увиђавношћу, час за мншљењем другога, — а тек у крајњем случају потражиће пораграФ, који личи на дани случај. Последица је оваког колебања, разнолико решавање једнаких снорова, а то је од највеће штете за читаво друштво, јер ту пор з д писаног закона, важи и самовоља. Само изучени правпици могу о једним истим споровима имати једнако мишљење, а неће их данас сматрати овако, а