Бранич

број 10.

В Р А Н И Ч.

349

обнчно нма људи у свако доба, — док у дућанима редовно, бар ноћу, нема никога. Лопов, кад полази да краде из какве куће, обично је снреман и да лично наиадне онога, којп би му ту могао сметати да изврши крађу. Док на нротив при крађама из дућана обично те личне сметње и немз, па лопов и не рачуна да приликом крађе ваља да савлада п ту личну препреку. Полазећи у крађу из кућа, лопов је дакле још напред спреман да н&падне не само туђу имаовину , већ и личност , која бп му сметала да изврши крађу. А код крађа из дућана, лопов обично полази с уверењем, да ће извршитп незакони нанад само на туђу имаовину, и да неће пмати потребе да нападне и туђу личвост. Било би дакле неумесно, ако би се ова последња крађа ценила строже од прве. На против пре би било правилније, да се и крађе из кућа, као и крађе из дућана сматрају за једнаке. Место, одакле би која крађа била извршева не треба да утиче на тежину крађе или њену карактеристику, само ако би обе крађе билз извршене иначе под једнаким приликама и окол ностима. Као год што крађу из кућа не би требало само за то, што би била извршена у кући, сматрати за тежу него крађу из дућана; тако исто, и још мање, било би дозвољено, да се то узме обрауто, Строга правда захтевала би, да се те две крађе цене поједнако, кад се та оцена врши само на спрам места њиховог извршења. На кратко говорећи, само начин извршења какве крађе ваља да је меродаван за њену карактеристику, а не место, са кога би она била извршена. Овакав иоглед на ово питање има данашње казнено нраво у опште. И данашња теорија казненог права као и најновија казнена законодавства у разних народа не разликују се у томе. Ми смо сматрали за, нужно да све то овде поменемо, јер иначе смо се бојали, да би били нејасни у нашем говору. А после овога да продужимо говор о тешким крађама онако, како их налазимо у ннсаном енглеском казненом ираву.