Бранич

евд. 486.

в р а н и 4

вјр&.т 14.

гласити на име (чл. 26.). Акционарско друштво сматра се као трговачко друштво и онда, кад му предмет иредузећа не бн био трговачки поеао (чл. 4.). Излази ли из овога, да се акционарско друштво не би могло основати без акцжја? Или другим речима, да ли наш законодавап допушта, да се акционарско друштво оснује, чија би се правила ограничила: Било да назначе сразмеран удео сваког друштвеног члана, а да ови немају никаквог другог писмена сем од самог друштва, па по томе, да они не би могли преиашати њина права на други начин сем саобразно одредбама грађанског права; Било да се означи удео сваког другатвеног члана, нарочитим писмепом на име, а који се може уступати по одредбама грађанског права, са и без пристанка друштвеног. На ово питање не би се чисто и јасно могло одговорити по нашем закону. Одредба чл. 1. нашег закона није никако императивна, и она је само постављена ео ^ио<1 р1егшвдие Ш; па следствено подела на акције чисто је факултативна, и да се свако акционарско друштво може основати било на акције саображавајуКи се свима пронисима законским од 1896., одноено акцијама. било без акција и простим уделом на интерес, а да при том не води рачуна о одредбама зако-на од 1896., које се примењују на акције, али ири том да се сасвим нодчињава свима оета.шм од|»сдбама овог закона. Иравило је опште, да се друштвима и њиховом оснивању треба да иде на }»уку р.адн извршења разних нодузећа и увек кад закон пије изречно забранио, допустити слободу кретања; сваки се закон гради за грађане, да се по њему управљају, али његоваје основна тежња, да не ставл.а сметње и не снречава иодузимљивост. Кад је законодавац оставио иразнину, ту се онда има донети нужно решење, које при такбим ириликама треба употребити, а оно се има донети на основу елободе уговарања. Ми велимо да је ово решење нужно не с тога, што се оно слаже са философским разлогом па пољу но.ли-