Бранич

врој 14. ђ р а н и ч . • с *р. 487.

тичке економије, но и с тога, што се оно црепоручује најснажнијим начелима позитивног права. У истинн, судија је дужан да попуни празнину законску; али припада ли њему да ствара забране и нулирање, нема ли ту од његове стране узурпације законодавне властиУ У осталом, са стране општег закона, он има овде приваган закон, уговор, који је суверен кад закон не говори. Ако је закон непотнун и нејасан, и ако се законодавац сам изјаснио непотпуно дајући тумачење, то 1јо бити за судију тежак посао и труд, да разумс и објасни оно што је неразумљиво; има ли у томе случају право и дужност да призна и освешта приватан уговор, нарочито, кад је он частан, ираведан, разуман, и кад је у сагласности са општим одредбама? Добар закон извесно и очевидно неће остављати у присенци гштање од оваквог значаја. Н.о нашем закону акција није дефинисана, акција се само означава као исправа којом се доказује коликом сумом акционар учествује у друштвеној главници (чл. 22.). Акција има своју особену природу; је]» она представља један део у разломку; једну чест од друштвеног капитала; наш закон тражи да се но акцијама уилате чине, опда он се бави капиталним акцијама т. ј, акцијама које се у новцу цлаћају, у ирактици се нримају оснивачки удели итд. Наш закоп допушта стварање пријоритетних акција т. ј. акција којима се даје право на извесан део у добити или друштвеном капиталу према привилегији и првенствено од осталих акција; другим речима, друштвена правила могу створити две врсте акција, привилеговане или пријоритетне и обичне (чл. 8 ) Закон наш не чини никакво ограничење о величини акција, т. ј. не одређује минималну суму на коју може акција гласити. Ово би се могло узети као да је законодавац хтео да да слободуу уговарању; но закон не чини овде никакву корист, баш ову слободу закоиодавац је требао да ограничи, јер ће она на крају краја нроизвести злоупотребе и ми ^емо видети акције од 1 динара, јер ће се нема сумње наћи оних, који ће ради својих себичних и задњих смерова без бојазни привући