Бранич

Страна 53.

Како је пак тужиља утужби под бр. 22813 за доказ да је склопила са туженим грађански брак, поднела сведочанство оверено надлежном влашћу у оригиналу, на мађарском језику и у овереном преводу, којим сведочанством к ш јавном исправом по §§ 187 и 188 Г. П. утврђује постојање једног закљученог уговора између ње и туженог и чије раскинуће тужбом својом тражи, то Б. /*. С. налази да су с обзиром на наређење тач 4 § 8 зак. о устројству првостепених судова у вези §§ I и б зак. о устр. Апелац. Судова у опште, како првостепени тако и апелационн судови надлежни за расправу овога спора коме је предмет раскид уговора. Прелазећи с тога на оцену главне ствари Б. А. С. је нашао : да пресуда првостепенога суда не с дговара закону са следећих разлога: Поднетим сведочанстеом о закључењу грађанског брака између тужиље и туженог у тужби под бр. 22813 у оригиналу на маџарском језику и у овереном преводу, као јав шм исправом по §§ 187 и 188 у вези § 209 Г. П. утврђено је: да је између звих парничара закључен једак уговор о брачној заједници^ Упуштајући се у оцену важности овог закљученог уговора, Београдски Апелациони Суд налази: 1) да се по § 13 Г. 3. у ономе што се тиче јавног поретка и благонаравија, не може ништа изменити вољом или уговором; и 2) да се по § 538 Г. 3. уговор може само о оним стварима учинити, које међу људима пролазе, и које су могуће и дозвољене. Па како на територији Србије—предратне —грађански закон у §§ 60 и 91 у вези уредбе од 7 децембра 1861 год. В. Бр. 2444. одштампаног уз § 99 Г. 3. узима за једино важеће оне бракове у којима је брак био благословен ма од које признате цркве, дакле само такве брачне уговоре као допуштене сматра, то Б. А. С., налази да уговор који је тужиља са туженим закључила не одговара изричним наређењима §§ 18 и 538 Г. 3., те да као недопуштен и не постоји, па се према томе тужиља од свога тражења: „да суд разведе брак закључен између ње и туженог" има одбити од тражења као неумесног јер кад нема брача не може бити ни развода истог § 173 Г. П.„ Парничне стране нису се жалиле К. С. противу ове пресуде А. С., те је она постала извршном. д.

Уговорач губи право на одустаницу, ако је потпуно или делимично испунио уговор или ако је што примио у име потпуног или делимичног извршења уговора од противне стране, после закљученог уговора. (О. С. К. С. од 23. јуна 1924. Бр. 5694.) Примедбе II одел. К. С. од 4. априла 1924. Бр. 4727: „А. С. је, о д обравајући пресуду прв. суда, погрешно нашао: да се из тога, што је тужена страна примила на име куповне цене 10.000 дин. има сматрати да је тиме дефинитивно примила извршење уговора и да је на тај начин одустала од уговорног права у т, 2. спорног уговора да може одустати од закључења продаје, јер би се одустанак од тога права могао извесги само из поступака тужене стране које биона извршила после закључења пом. уговора, а то се никако не може извести из самог пријема суме од 10 000 дин. које је тужена страна примила још при закључењу спорног уговора. Иначе, кад би се овај случај друкчије тумачио односно како то схватају Апелациони и Првостепени Суд, онда уговорена одустаница не би могла имати никаквог правног дејства у случају ако би тужена страна хтела од уговора одустати." Б. А. С. није усвојио горње примедбе К. С. него је под 3. мајем 1924. Бр. 3310. учинио ове против разлоге: „По § 551 ГЗ ако се уговор закључи на одустаницу, или пишманлук тј. ако се определи нешто које онај платити има, који би пре извршења одустао од уговора, онда такав има или држати уговор или пишманлук платити. Према оваквом законском пропису а и према уговору закљученом између парничних сграна, приложеном уз тужбу, јасно се види, да је овом уговору предвиђен рок кзвршења — децембзр 1921. год. — као месец кога су судови почели преносити имања по тапијама, у ком року продавац има извршити пренос имања на купца Ш. или по тач. 2 исгог уговора одуетати од извршења уговора. Али се из акта вођеког спора, на име из одговора на тужбу, и из осталих акта види: да тужени Т. није не само у остављеномроку него ни до дана поднете тужбе 11 јула 1922. год. тражио одустанак од извршења овога уговора, нити је према уговору примљену суму у 10.000 динара, дуилирану вратио купцу Ш. нити ју је у судске руке положио са изјавом