Бранич

Стр. 178.

„Б РАН И Ч"

Број 9. и 10.

за љуоав врлине, и сваки мудар и ооазрив човек за љубав свога доброг гласа. Он ће, разуме се, увек одбити да се прими заступништва оних ствари које су мрске и очигледно неправедне. То су главне напомене које се тичу говорника пред судом. Но, ради боље илустрације судског говорништва, хоћу, на завршетку, да изнесем кратку анализуједне од Цицеронових беседа судских. Изабрао сам ону познату „Рго С1иеп1:ш", ма да је друга: „Рго МПопе" славнија, много обрађенија и величанственија ; али је она у исто време и сувише декламаторска. Прва се много више приближује модерном пледирању; и, ма да је слабија због своје велике дужине и замршености предмета, ипак је она једна од најчистијих, невинијих, најкоректнијих и снажнијих од свију Цицеронових судских беседа и заслужује да се бар укратко изложи. Авитус Клујенцијус, један римски племић из славне и имућне породице, беше оптужио свога очуха Опијаникуса за покушај тровања. Он беше успео својом оптужбом, и Опијаникус беше осуђен и протеран. Али како се беху пронели гласови да су судије у овом процесу биле подмићене, то велико узбуђење код јавног мнења беше овладало и великој мржњи беше изложен Клујенцијус. Осам година доцније осуђени Опијаникус умре. Одмах беше подигнута тужба против Клујенцијуса: као да је отровао свога очуха Опијаникуса и да је поткупио био судије у пређашњем кривич. процесу да Опијаникуса осуде. У томе процесу Цицерон је бранио Клијенцијуса, а тужилац беше Сасија, мајка Клијенцијусова а удова Опијаникуса као и син Опијаникусов. Претор К. Назо беше главни судија заједно са знатним бројем Изборних Судија — јисИсез зе1есИ. Увод у ову беседу Цицеронову је прост и јасан. Цицерон почиње са напоменом да је тужба подељена у два дела. Први део садржи дело Шровања Опијаникуса, у коме тужилац, знајући да за то нема микаквих доказа и не уноси сву своју снагу у овај део оптужбе. Други део је раније подмићивање судија, што беше по римском закону веома тешко дело, те је тужилац на ово и најглавнију пажњу обратио. С тога се и Цицерон, у одбрани свога клијента, држао исте методе и употребио свој главни напор да одбрани окривљеног од овога последњег крив. дела. Он је најпре изнео неколико личних опсервација у погледу опа-

сности коЈе могу да наступе услед потреса доброг гласа судија, против којих се често износе лажна, измишљена факта, само да се нахуди своме противнику. Затим Цицерон наводи. да је Клујенцијус заиста много и дуго патио услед пребацивања за све оно што се десило на пређ. процесу, и молио ? само за стрпељиву пажњу слушалаца и уверава судије да ће изложити и расветлити сваку ствар која се односи на овај предмет тако чисто и јасно да ће им дати потпуно задовољење. Врло велика отвореност и простосрдачност владала је у овом његовом уводу. Дела због којих се Клујенцијус оптуживаже беху: Мајка оптужује свог рођеног сина, оптужује га за ужасна дела, прво, да је подмитио судије да јој осуде мужа, и да га је. после осуде отровао. Сасвим природно, Цицероновом клијенту се овим наноси, већ унапред, огроман уштрб и љага. Стога први корак потребан за оратора беше да отклоии ова штетна факта показивањем каква беше Клујенциусова мајка и њен муж Опијаникус; а тиме да противу њих окрене мач јавнога презирања. Цицерон извршује свој план са много речитости и силине; и, чинећи то, открива такав призор бешчашћа, да даје ужасну слику о владању и моралу тога доба. — Сасија, мајка Клујенцијева била је потпуно инфамног карактера. Ускоро после смрти њеног првог мужа, оца Клујенцијевог, она се заљуби у Ауруса Мелинуса, човека славног порекла и великог богатства, који имађаше за жену своју рођену кћер. Ова потпуно овлада њиме и успе да га разведе од његове жене — кћери, и да се сама уда за њега. Овај Мелинус, уз припомоћ Опијаникуса, би подвргнут Силиној проскрипцији и осуђен на смрт. По том Сасији, која остаде по други пут удова и у великом богатству, удвараше се сам Опијаникус. Она не задрхта пред овим срамним предлогом нити пред помишљу, да се уда баш за онога, чије су руке упрљане крвљу њеног пређ. мужа, већ Опијаникусу само напомену, како каже Цицерон, да има два сина са његовом живом садаш. женом. Опијаникус, за љубав њену, у тајности уби оба своја сина; за тим отеравши и своју жену, закључи бестидан брак за Сасијом. Ова флагрантна дела била су оцртана најсјајнијим бојама Цицеронове прекрасне речитости. Клујенцијус, дакле, као човек од части, вели Цицерон, није могао дуже да живи у добрим односима са таквом једном женом, мајком само по имену, која беше нанела и