Бранич

2*

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 179.

самој себи и својој породици тако много бешчашћа ; и услед тога ужасна свађа, која од тада међу њима постојаше, беше њеног несретног сина изложила великим узнемирењима и гоњењима. О Опијаникусу Цицерон износи историју његовог живота и исирпне појединости о његовим злочинима. Затим, Цицерон улази и у историју овог чувеног процеса у коме се његов клијент терети за подмићивање судија. — Клујенцијус и Опијаникус беху из исте вароши, и у једној јавној дебати о правима слободних људи те вароши, они беху противног мишљења, што јако погорша неспоразум који увек постојаше између њих. Сасија, сада жена Опијаникусова, гураше Опијаникуса на потпуно уништење њеног сина, кога већ давно мрзаше као човека, коме беху позната сва њена злочинства. И како им беше познато да Клујенцијус није правио никакав тестамент о наслеђу, они рачунаху нестанком његовим, да наследе сву његову имовину. У том циљу план беше спремљен: да га отрују. Клујенцијус беше тада нешто слаб; служавка његовог лекара беше потплаћена да му да отров, а неки Фабрицијус интимни пријатељ Опијаникусов беше преговарач, посредник. Када је служавка ово открила, Клујенцијус најпре оптужи Скамандра. једног слободњака Фабрицијановог, код кога беше нађен отров, а затим и самог Фабрицијуса. Он успе обема овим оптужбама и окривљени беху скоро једнодушно оглашени за криве и осуђени. У обема овим кривичним парницама на Оиијаникуса беше отворено и потпуно јасно пружен прст као на правог инктелектуалног кривца, а Скамандер и Фабрицијус беху осуђени само као проста оруђа, као помагачи у његовом свирепом плану и жељама да се Клујенцијус уклони са овог света. Према овоме сасвим природна последица беше да Клујенцијус одмах затим подигне и трећу тужбу против самог Опијаникуса као подбадача и творца свега овога; па по томе није могло бити ни најмање сумње против Клијенцијуса о каквом подмићивању судија, јер би било потпуно апсурдно да те исте судије у истом делу осуде, на опште задовољство целога света, само помагаче, а интелектуалног, главног кривца ослободе сваке кривичне одговорности. Ако је било каквог подмићивања у овом процесу, бескрајно више вероватноће беше — вели Цицерон, да је то учињено од стране Опијаникуса него ли од Клауцијенцијуса. Јер, остављајући на страну рззличност ка-

рактера између ова два човека — један перверзан и злочиначки, а други добар и исправан, — какав би мотив имао Клујенцијус да покушава тако одвратан и опасан експеримент, као што је тешко крив. дело нуђење новца судијама да против савести и незаконито доносе своје одлуке ? када он имађаше пуно разлога да верује да ће судије донети правичну и законску одлуку и против Опијаникуса, када су претходне две одлуке донеле те исте судије и по једном и истом крив. деду. Зар не беше много веровагније да би онај подмићивао и прибегавао том крајњем средству, којиби имао на души и савести гежак и прегходним процесима очигледно већ утврђен злочин ? Као извесан факт Цицерон, тврди, да је Опијаникус био тај који је покушавао да подмити судије, да дакле корупција беше у овом процесу употрепљена не од стране Клујенцијуса, већ противу њега. Цицерон се обраћаше на Ацијуса, оратора противничке стране, и позиваше га, да иорекне ако може или ако сме, да изборни судија Сталенус није примио новац од Опијаникуса; он беше означио суму која му беше дата, именоваше личности које беху присутне када, после подигнућа парнице, Сталенус беше принуђен да примљено мито врати. То је јак факат и изгледа да је био и гштпуно одлучан. Овде се десила једна врло незгодна околност, јер баш овај судија Сталенус даде свој глас за осуду Опијаникусову. О томе чудноватом случају Цицерон прича овако: Сталенус, познат као човек који неодржава реч, а по ранијој навици, уђе у погодбу са Опијаникусом да га ослободи казне и тражаше за то извесну суму коју би имао да подели потребном броју судија. Но када беше једном примио тражену суму новаца, када дете виде у своме притежању повеће благо, он не хтеде да га дели са својим колегама, већ тражаше само подесан начин да то све себи задржи. Он се реши да свим силама издејствује осуду, у место ослобођења Опијаникуса, кога, као осуђеног неби се имао много бојати да му тражи полагање рачуна о новцу, или да буде дужан да му исти врати натраг. С тога, у место да покуша да задобије кога од својих колега, он их веома раздражи против Опијаникуса, најпре обећавајући им новац у име овога, а затим извештавајући их да га је Опијаникус тобож преварио. Када је пак пресуда имала да се изрече, Сталенус је удесио да буде отсутан; али га Опијани-