Бранич

Страна 116

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

шилац кривичног дела није вин, те према томе и није кривац, а то с обзиром на акцесорну природу саучешћа и схватање кривичног дела по објективној теорији. Као што је случај са саучешћем такав је случај и са осталим појмовима Кривичног Права, који су доследно изведени, што све и одликује тродеобни систем и даје му приоритет према дводеобном, који постепено, али стално губи терен у науци, а и законодавства га напуштају и усвајају нови тродеобни систем. II. Основна карактеристика нашег новог Кривичног Законика који је најзад донешен у 1929 г., а после вишегодишње напорног рада наших правника, а по угледу на стари српски пројекат од 1910 г., основна карактеристика као што смо казали је у томе што је усвојио идеје тродеобног система у науци Кривичног Права. Тако он зна за три основна Кривично-Правна појма,кривично дело, кривца, и кривично-правне санкције (казну, и мере безбедности). Тако у глави II се говори о кривичном делу и о „учиниоцу" — кривцу, ау 111. глави се говори о казнама и најзад се у IV глави говсри о мерама безбедности, које су једна врста кривично-правних санкција*). А то је новина једна у погледу санкција, јер у науци Кривичног Права постоји читав проблем око усвајања унитета или дуалитета кривичних санкција. Као што је познато главне присталице унитета кривичних санкција су: Социолошка - Немачка или V 1лзг1-ова, и Талијанска —• позитивна — Регп-ева школа у науци Кривичног Права, који истичу једино мере безбедности као санкције у борби противу криминалитета. На супрот овоме систему унитета кривичних санкција јављају се присталице дуалитета ових, истичући њихов дуалитет — казну и мере безбедности као срества у борби против криминалитета, а ову идеју о дуалитету кривичних санкција изнео је у нашој кривично-правној књижевности, као и у опште у науци Кривичног Права, Д-р Т. Живановић, у својој аргументованој расправи —Дуалитет Кривичних Санкција казне и мере безбедности, која је прочитана на скупу Српске Краљевске Академије Наука, као приступна Академска беседа 1926. год. Овде смо узгред само напоменули усвајање дуалитета кривичних санкција од стране нашег новог Кривичног законика, па с тога се и нећемо више на њима задржавати, јер материја коју оне обухватају била би предмет друге специјалне расправе.

*) О овоме смо говорили у нашем чланку „Дуалитет кривичних санкција у новом кривичном законику за Кр. С. X. С. и борба против криминалитета" („Правда" од 3. маја 1929 год. Бр. 119).

Наш нови Кривични Законик није дао дефиницију кривичнога дела ни кривца, али је одредио појмове који карактеришу ове две кривично-правне установе. Тако §. 16. став I. вели „Кривично је дело извршено с умишљајем: кад је учинилац његово извршење хтео и кад је он, предвиђајући забрањену последицу која може из његовога дела да наступи, пристао на њено наступање, без обзира на то да ли је он то желео или не." Дакле као што се види субјективни елеменги који спадају у појам кривца, потпуно су издвојени и дат је њихов појам. Исто тако дат је појам и другог облика виности, поредгоре наведеног појма умишљаја, и појам нехата. Јер виност има два редовна облика, умишљај и нехат. Кривично је дело, вели ст. II. § 16. извршено из нехата кад је учинилац предвидео наступелу последицу али је лакомислено држао да ће је моћи отклонити или кад он није предвидео наступелу последицу и ако је ову према околностима а нарочито према његовим личним особинама могао или је био дужан предвидети. Исто тако јасно се види из текста законика да су субјективни елементи одвојени од појма кривичног дела и придодати као атрибути појма кривица — §§ 19. 20. и 21. Новог Кривичног Законика. У прва два §§-а говори се о кривичном делу односно случају када нема кривца услед недостатака кога његовог елемента, ма да кривично дело, као објективна чињеница, и тада постоји, а § 22. Н. К. 3. говори о подобности за урачунљивост т. ј. о способности за свест о својим делима, и кад ове нема лице „неће бити одговорно", а кривично дело као објективна чињеница постојаће. Међутим по дводеобном систему не би било ни кривичног дела пошто оно, по овом систему, садржи и појам виности, који је атрибут кривца. §. 25. предвиђа један од основа искључења подобности за урачунљивост односно један од елемената у појму кривца — виност која бива искључена код постојања стања нужде, у ком случају постоји кривично дело али нема кривца услед недостатка виности код овога. Међутим по дводеобном систему неби постојало ни кивично дело, јер по овој, виност је саставни део појма кривичног дела, а такву нелогичност избегао је наш Нови Кривични Законик горе поменутим §-ом, и стао на исправније гледиште усвојивши концепцију кривичног дела тродеобног система. Даље, §. 26. нормира један од основа искључења подобности за урачунљивост — а то је постојање стање малолетности — доба детињства. Деца су лица, вели ст. I §. 14., Н. К. 3., која нису навршила 14. година, и малолетство у том случају, према § 26. Н. К. 3.