Бранич

Број 5

.БРАНИЧ'

Страна 231

многе друге одредбе уговора о миру, изиграно. Па ипак је нешго од свега тога остало у послератном међун. праву. У XIII Делу Версајског уговора (као и у одговарајућим деловима осталих уговора о миру) посвећеном међун. организација рада, чланови 415 до 420 консакрирају појам кривице у неиспуњењу једне међународне дужности. Једном речју, из свега овога изилази да се међун. правосуђе у своме развитку све више приближује оном уређењу и оним начелима која неминовно владају у организацији државног правосуђа, а без којих је ово недовољно ефикасно и неразвијено. Али у томе има међународно правосуђе да пређе још један одлучан моменат. Оно наиме има да прокламује најважнији принцип код сваког правосуђа, принцип његове обавезности. Све док у међународним односима не буде завладало начело да нико не сме сам себи да прибавља правно задовољење, него се за то мора да обраћа надлежним друштвеним органима, судовима, све дотле међународно правосуђе неће бити у могућности да испуни онај важан и високи. задатак који у држави испуњавају постојећи судови: да брани у друштву ред и мир заштићавајући свакога члана од неправедне примене силе. Улога судије у томе задатку свима нам је добро позната из одличног предавања које нам је пре кратког времена одржао са овога истог места иницијативом. врло активног удружења наших судија, г. Ђорђе Тасић, професор универзитета, о „тумачењу закона". Ја сам из његовог предавања изнео једно дубоко уверење о важности улоге судије, уверење које ме је навело да вечерас говорим о овој теми, то јест о паралели између интерног и међународног судства, уверење да је за сваку друштвену заједницу важније какво има судство него какве има законе, јер из рђавих закона паметно примењених од савесног и способног судије мање зла проистиче него од најбољих закона рђаво примењених у пракси. А познато је већ колико се далеко иде у извесним државама у којима се, као на пример у Сјед. Амер. Државама, поверава редовним судовима важна мисија да контролишу уставност промулгованих закона. Судија се дакле ставља чак и изнад законодавца пошто му се поверава право контроле над уставношћу његовог рада. Враћајући се на терен међународног правосуђа ја ћу да закључим оптимистички. Међународно правосуђе се истина данас налази, у поређењу са државним, у великој инфериорности. Али оно нагло напредује. Рекао бих да иде много брже напред него интерно правосуђе што је ишло, на пример' V римској историји, у којој је требало десег пуних векова да се од сисетма приватне освете дође до система обавезног државног правосуђа. Срећом данас у доба радиа, телефона и авиона, развитак и напредк иду много брже него у доба старих Римљана, тако да ја верујем да ће још овај век, а