Време, 11. 11. 1932., стр. 5

ТТетак, П иов-гмбар 1932

1ГГРАИЛ 1

Зашшо ;е шако брзо сазнат резулшат америчких избора? Парнз, 10 новембра. — Допи^сник „Матена" јавља из Њујорка да је приликом последњих прет|седничких избора употребљена машнна за гласање која је до крајности олакшала све нзборне манипулације. Машина ннје нн најмање компликована и не изискује од гласача никакво спецнјално знање или разумевање. У соби за гласање, у којој се налази машнна, улазн по један гласач и чнм је затворио врата за собом машина се аутоматскн отвара. На њој се иалази исто онолнко полуга колнко нма кандидата. Полуге су подељене на групе, на прнмер група кандндата за претседника, за гувернера, сенатора нтд. У свакој групи гласач може повућн само једну полугу јер су остале аутоматски затворене чим је једна повучена. < Машина има нумераторе који одмах, за сваку групу, избацују суму гласова. На тај начин, не само што није потребно никакво пребројавање по завршеном гласању, него се и у току дана, у свако доба, може знати колнко је који кандидат добио гласова, а да ни у ком случају тајна гласања не буде повређена јер у гласачку собу нико не може ућн док се у њој налази неки гласач. Овај начин гласања учинио је да су изборни резултати из целе Америке били познати највећим делом још у току ноћи.

Један Југословен и јецан Бугаран извршили су убиство свешшеника у Луксембургу Луксембург 10 новембра. — Јучв је отпочело суђење Југословену Матијевићу и Вугарпну Константинову, ко :и су 27 августа убили све штбника Коха да би га опљачкали. Обојина су отиптли из своје постојбине у намери ла траже срећу по свету и упознали су се у једном аа«лу за бескућнике. Живрлн су доста дуго времепа од протпње,* али их је у Луксембургу полицпја узела на одговор. Впдевши да морају одмах кренути даље, а налазећи се без средстава. они су дошли на стоашну идеју ла убију свештепика Коха какп бп лошли до новпа. Сво ; у намрру су прпвелн у дело алн их је пплииија. ко^а је имала п.пхове од прстпЈу, брзо прончгпла и препала суду. Међутим, ла нашње суђење је морало бпти прегмчуто зато пгго се ТСопстаптпнпв јутрос обесно у својој ћелнји.

Неирилика /едне француске списатељке Париз, 10 новембра. — Г-ца Клод Дазил, романсијерка и драмски писац, чија су два комада г.грана у Паризу, имала је јуче једно веома непријатно изненађење. Кад јој је собарица д<Гнела У 'УТРУ доручак и новине, она "Се згранула видевши своје име штам пано великим словима у једнима од њих. То је бнла депеша из Алжира у којој се јављало да је она тамо ухапшена због неколико извртиених преваоа и крађе једног новорођенчета из тамошње болнице за породиље. Ни то није било све. Према том телеграму она је била

Г-ца Клод Дазил за та недела ухапшена још 15 августа, а тужили су је и неки шофери да нм није платила вожњу. У ствари, у Алжиру је била ухапшена једна жена која се у Јполицији претставила као г-ца Клод Дазил, списатељка, и ако то никад није била. Сазнала је од некуд за то име и упогребила га је да би као интелектуални радник стекла симпатнје суда. Разуме се да је права списател»ка огор чена овим догађајсм поглавито нз истражног судију који је доззатио да та стваг продре у јавност не проперившн наводе ухапшене жене. У осталом, она пребацуЈе том судији исто тако и једну другу грешку а то је што ни!е утврдио које 1С то дете које »е украдено из болниие. јер. какс листови тводе. нмкаква крађа детета уопште није ни пријављена и изгледа да је то чиста измиигљотнна ухзпшене жене која је вс* роватио намераппла да на тај навдшн извесну уцеиу

Чнчернн је ретко напуштао своје министарство. Кад би пошао у Кремл>, он би се возио у старом аутомобнлу. Њега ннје интересовао жнвот у Москви. Ретко кад посећивао би нека страна посланства, алн још чешће се изговарао болешћу. Лекари су га често терали да се надише чистог ваздуха. Тада би св попео у своја кола, и умотан до главе одвезао до неког усамљеиог ме ста, Ту би се онда шетао око аутомобила неколико минута. После ове »вежбе« он се увек враћао днректно у своју канцеларију. Празником или недељом он се шетао по ходнипима свог комесаријата, који је тада био

Г. Чичерин

празан. Када би се случајно нашао на улици са неким познатим лицем, он би се одмах повукао у једну каппју. НОЋНИ РАД Поред књига, послова и ингимне козернје са једним пријатељем око самовара, Чичеринова једина разоиода били су дипломатски пријемн. II поред велпког броЈа позвани>:, Чнчерни Је већином имао утисак да гледа неки позоришии комад, а да не прнсуствујв скупу људи реалног жнвота. Чистоћа, ретка у револупионарној Москвн, луксуз посланства. зидови покривеии свилом, златне таванице, модерни намештај, дивне женске тоалете, чиста одела људи, тврде кошуље, деликатни парфимч све је то тако мало личило на нову Руснју утолико пре што су се те забаве давале увече при електричној светлости, која је преображавала цео декор. У мађнји забава Чичернн је налазио подуже свог сопственог сна, нереалну атмосферу свог апартмана, али са много више г.ростора и луксуза. Иако је лично познавао скоро све позване личности, он је волео да нх држи за шаховске фигуре, које би створила његова мапгга. Он је знао и осећао да је иа тим приредбама био мета целога света. То га је расположило и инспирисало. Он је скоро увек улазио у салон на оригиналан и упадљпв начнн, у најзгодниЈИ тренутак, како би изнепада на себе привукао пажњу свих сакупљезих. Он је ужпвао у том ефекту, и хтео је приказати своју способност. Уствари, он је био интересантан у свнм прнликама: узбуђен, опијен и атмосфером и алкохолом, он је остављао сјајан утисак. По одласку гостију он је често остајао са шефом протокола н ралговарао са њнм до зоре. По мишљењу добрих посматрача, Чичерин је обично после оваквих забава. пријема и разговора. најбоље водно своје дипломатске демарше. Овако је токао његов живот, у грозничавој варошн револуционарног доба, у једном див.гем оквиру. И он Н1Ш1К0 ниЈе прнмећивао ову варош, ни "њено становнигптво, ни окове које је вукла та варош за собом... Д ноћн?.. Тишина је владала свуда. Пред огромним столом, покривеним црвеним окрнвачем, Чичерин је седео у старој фотељн, обично без капута и без прслука. На ногама је носио папуче. У самој салн, до врата, стајао је непомнчно једаи стражар. Чнчерин га никада није приметно; за њега је стражар био свакндагањи предмет, један део намешт &Ја. До ове сале налазиле се две собе: једна мала канцоларпја и архива, препуна досијеа. Његов секретар пролазпо је ием кроз собе, као права авет. II њега је Чичернн сматрао као део намештаја, Никад

га ниЈе примећивао, сем кад му је бно потребан. Резолуције Полит-бнроа, извештаји ГПУа и Треће интернационале о политпчкој ситуациЈН у страннм држав&ма, нзвештаји в рапорти посланика и високих чиновннка, шефова докумената, дипломатоке ноте, све то долеће непрестано са свих страна. Све се то скупља у његовом мозгу. А пела та смеса лагаио се иретвара и узима све ковцизниЈе облике, а његово знање, непогрешпо и логнчно, гради уједно химернчне н дубоко реалне комбинапиЈе совјетске спољне полнтике. Свако друго жнво бнће, које се не би затворило у легендарну канцеларнју а које би више волело реалнн свет од ове алхемнчарске лабораторије XX века, не би Н1усада успело да се тако мајсторски сиађе усред б^скрајних компликација ове невероватне политнке. Ту би сваки други полнтичар, ма колико бно вегат, дошао у контрадикцију са самим собом, са својим менталнтетом, са неприкосновеним статутима бољшевнчког јеванђеља. Не треба ннкада губнти из впда да је совјетска роалност једна ствар, а совјетска спољна политика друга. То су два различита света, а такође и две разне концепције. Једино вешта рука и бујна машта Чичеринова пронашле су чуда, и учинили могућним немогућно, н омогућиле победу абсурдног. Лењнн је то добро знао, и зато је узео Чичернна за свог првог ађутанта и поверио му мисију »да на силу отвори врата Европе комунистичкој Русијн«. У самој Совјетској Уннји све је јасно и просто: Доле капитализам! Смрт буржоазији! Пљачкати што се може опљачкати! Смрт белима! Смрт свему ономе што нпје комунистичко! Алн, све се тајанствено и чудновато мења чим се пређе преко граннпе. Ван Русује посао је тежн, а и нејаснијн и компликованијн. Ту се мора створпти, а не рушити. Пре свега треба створити сталне и чврсте везе са проклетим капитализмом. Јер капитализам и буржоазија још увек су живи, снажни. Ту св мо ра прећи преко безбројннх препрека. Најпре треба разбнти огромни зид који је постављен према совјетској Русуји. Треба такође осигурати тржишта оне робе која је потребна земљи, као тржипгга за руску робу. Треба постићи да буржоазнја даље не помаже покрет »белих«. Треба да н све веће снле прнзнаду Совјетску Руспју. Треба наћи кредите, техничаре Али, Лењнн јв умро, а сл њим и херојски период руске револупије. Догађаји су учиннли крај романтичним поступшша првм совјетских дипломата. Миннст&рство спољних послова нзнен&да је изгубиА свој значај. Постепено су се са позорнице совјетских посланстава нестале угледне личности, као Красин, Раковски, Крестински, Карахан.. . На помолу је била епоха Довгалевског. Најважније улоге су повераване агентима ГПУ-&; совјетска дипломатија постала је плашљивнја. Аваитуристички дух је ишчезао. Зато Чичерпн више није био потребан. Из њега се извукло сво што се могло, и он је остао на бојишту нзнемогао физичкн н морално. Испедилн су га као лимун, н онда га бапили. Пре кратког времена објављена је у гатампи вест да је на московским улнпама ухапшен један пропали пијани старац. којн је псовао совјотске власти. У полициЈ *е је рекао своје име: Чичернн. Ова вест можда је иетачна. али она остаје карактериетична за наше доба. ИзвеЛто је да Чичерин данас жи^ ви у једном скромном стану у чиновнпчком дому Министарства спољннх послова. Признајући н.егове заслуге. влада му је дозволила да задржи известан број предмета, од којнх се није могао одвојитп: његов клавир, па пример Али, оспоравали су му право да обЈ 'ављује своје мемоаре. Ако се он једном усуди да их напигав можемо бнтн сигурнн да ће их запленнтн ГПУ. Бившег мпиистра цео свет је данас !&боравио. Сам је, усамљен. У Совјетској Русији никога не занимају бивше »величинес, ма к&кву улогу оне играле. ОваЈ 4 свргнути дипломата можда ће завршнти своје дане заједно са својом мачком. можда н као алкохоличар. 1Бегова је једм-

иа нада да ће доћи дан кад ће се поново њега сетити, н када ће '■е о њему рећи да је био један од реткнх Руса који су у бољшевичкој револуцијн мислилн само на своју Отаџбнну . .. А тај ће дан сигурно осв&нути. ЛИТВИНОВ, КОМЕСАР ЗА СПОЉНЕ ПОСЛОВЕ С&свнм друг&чији човек од Чи «е рнна био је Литвинов, данашњи шеф ове централне ћелије партије која се зове Народни комесаријат за спољне послове. Литвинову је оада 67 година, нико не би могао рећи шта га очекује у будућности. У сваком случају његова садашњнца превазншла и најсмелнје снове његове младости и зрелог доба. Он је рођен у Бјелостоку од јеврејских буржуја и звао се у младости Финкелштајн-Валах. У 22 годипи он је отпочео да врши револуцнонарну пропаганду у радничким круговнма. Тако је једном прнликом био и ухапшен. Постојала је казна изгнанства по којој би био осуђиван свакн онај ко би покушао да побегне он је ипак са неколико другова успео да побегне из кијевског затвора. Противно ономе што се обично мнслило, царскн режим је био много слободннјн од совјетске днктатуре. Ради приказа довољно је рећн оволико: да су у царским затворима хапшеници ужпвали многе привилегије које се не даЈ 'у замнслити данас у СовјетскоЈ* Унији. И заиста је раније хапшеницима било дозвољавано да могу набављати ван затвора све што им је бнло потребно, чак и пнће и цвеће. У време шетњи они су моглн радитн гимнастпку и занимати се разним играма. С времена на време могли су и органнзовати разне забаве. Једанаест хапшеника који су решнлн да побегну из кијевског казненог завода зн&ли су добро ове привилегнје. По подне, чим су били пуштени у дворнпгге, они су нгр&чи руске народне игре. Никол& Бауман, интимни прнјатељ Литвиновљев, лупао је по своме добошу, т. ј. по плочн од плеха. Изненада у једном тренутку бн прекидалн игру и отрчалн бн до знда где бн образовали људску пирамнду. Бауман је увек свирао на свом ннструменту од плеха. Звуци његовог инструмента су бнли тако добро познати стражарима и чуварима да на њнх внше нису ни обраћали пажњу. Међутим, Литвннов је стрпљиво радио дугачко уже од танко исечених креветских чаршава. А мале забаве, које су организоване под разннм изговорима, скупљале су чеото заверенике и имале су з& пнљ да навикну чуваре на ларму и увесељавање. Пријатељи заточеника дотурили су им стране пасоше и сопорифични прашак аа вино, којим су требалн да понудв етр&ж&ре у потребном моменту. Н&јз&д је дошао очекнвапи дан. Бауман је снажно ударно у свој инструменат. На дати знак варобљеннци су везали опијене чуваре. Пи рамида је образована н бекство је савршепо успело. Прича се да су цео план бекства израдили до детаља Пјатницки и Литвинов. Доцније је првн постао шеф Треће ннтернапион&ле (Комннтерне), а други је сада шеф Наркомнндела. • Литвинов се много изменио од дана када је његово мускулозно тело скочило преко знда затвор& На ретким фотографнјама на његовог детињства, видн се да му је чело внсоко, широко, смело. Некада добро развнјен, Литвннов се доцније угојио и одело му је незграпно внснло на телу. И лице му је испало некако млитаво. Меснати образи, опуштене и презрнве уснице подсећају и употпуњују лпк енглеског булдога. Једпно му је чело сачувало ранпју линију, а и очн увек пемирио гледају на све стране. Ово доказује да је његов мозак још увек у грозпнчавом раду и стварању нових планова. које је у стању да брани и да их реализује. Ако Литвннова данас посматрате тешко вам поверовати да је он нека да био ватренн револуцаонар, који Ј 'е у внше махова стављао на коцку своју слободу н жнвот. Заиста, он личи на савршеног буржуја. Својим ОКРУГДШЈ И СПОКОЈНИМ ДИЦОМ М0Г40

је бити тргоиачки агент у Лондоиу. Њогов доброћудни изглед д«1о му је разне надимке, од којих је сиакако најпопуларнији »Папашас (татипа). И сам Лењин га је увек у писмима ословљавао са »Папашас. Његови сараднипи га увек назнвају овим пријатељским надимком. Тај надимак ни најмање не подсећа на револуционарни тип данашње Русује. А ипак »Папашас живи у Москви, у српу нове Русује, у тврђави револуције. Он заседа у име народа иза историјског стола, где су седели принп Горчаков, Сазапов и друге величипе руске дипломације. Место да чита курсеве са берза он будно прати напредак светске револупнје,

Г. Литвинов којн му је бележен на малим цедуљицама, које пажљиво сакупља у сандучиће на свом писаћем столу. Тако се Папаша без нзненађења игра са скоро светим речнма. као »револуцпјас, »пролетарнјатс, »другс, »комунизамс_ С. ДИМИТРИЈЕВСКИ

Ваздушна иолиција Белфор, 10 новембра. — Жапдар мерија у селу Русеу, у близнни Белфора, упутила је једну орипа^ налну оптужбу суду; иста се односи н& цепелннов последњи лет з& Америку. Над пределом Русеа он је летео на мање од 5оо метара ви сине, што је протнвно прописима.

НЕСРЕЂА КОД ЈАШЕ ТОМИЋА Језива погибија др. Драгића Марковића Велики Бечкерек, 10 новембра. - 1 - Јуче је несрећним случајем п'огииуо срески санитетски референт среза Јаша Томић др. Дра« гић Марковић. Покојни др. Марковић био Је у друштву среског подначелника г, Будимира Гачића у комисији у неким оближњим општинама. При повратку у Јату Томића, др. Мар ковић је зауставио аутомобил « узео своју двоцевку да убије јед* ног зеца. Метак је зеца погоди* али га није убио. Др. Марковић, свакако забо* рављајућн да је и^ друга цев пушке пуна изашао је из аутомобила и пришао рањеном зецу да га дотуче кундаком. У томе моменту пушка је окинула и сачма се сручила др. Марковићу у леву страну груди. Др. Марковнћ је одмах пренет у Јашу Томића, где му је указана хитна лекарска помоћ, али је он јуче подлегао повредама н данас по подне биће сахрањен. (Вре.ме)

Две смртне пресуде Првостепеног суда у Битољу оснажила је Касација Битољ, 10 новембра. — Касациони суд оснажно је пресуду Првостепеног суда којом су осуђени на смрт Петар Живковић родом из Тополнице сада насељеник у Рибарцима и Стевка, удова Сретена Раденковића такође из Рибараца у срезу мориховском. Они су осуђени на смрт због тога што је Петар, под наговором своЈ*е милоснице Стевке ноћу између 22 и 23 августа 1931 г. убио своју жену Цану задавивши је рукама. Касација је по званичној дужностн упутила Министарству правде акт ради помиловања. У случају да осуђени на смрт ке буду помиловани ово ће бити прва смртна пресуда у Битољу која ће се пзвршитн вешањем. (Време)

Пропаст излетничког хидроавиона са Ј5 путника Париз, 10 новембра. — Јављају из Сен Назара да су тамо у потпуној неизвесиостн о судбнни једног енглеског нзлетничког хидроавиона који је кренуо из Шербурга по извршеннм оправкама, али ннје стигао на место ооредељења. Јуче п дапас моторни чамци вршили су трагања на све стране, алн нису могли ннпгга пронаћи. На хндроавПону су се налазнли само пнлот и мехапичар који су кренули за Сен Назер да ту укрцају сопственпцу нстог, Еплескињу, г-ђу Џемс и њеног сина са још десетак њипнх пријатења. То друпггво намеравало је да крене ваздушним путем за Егнпат. Г-ђа Џемс је примила једну депешу у којој изгледа има некпх вестп о хпдроавпону, али се одмах затворила у своју собу и нпје хтела никог да прими. Из тога се закључује да су вестп бпле рђаве.

Чувена баблиошека /. Јоце Зујића пренеШа је у Београд Високо одликовање г. Вујића од стране Њ. В. Кџаља

Један део библпотеке, поклон г. Ј. Вујића Универзитету

Универзитетска бнблиотека у Београду, обогаћена је ових дана ретким поклоном. Из Сенте, пренето је преко тридесет сандука књига, поклоњених од стране великог добротвора г. Јоце Вујнћа. То је дар Београду, дар српском народу, дар науцн, и аманет потомству. Библиотека г. Јоце Вујићп добила је засебно оделење у Уннверзитетској библиотеци. У њој се налазе многе и скупоцене реткостн, којих иначе нигде нема, и које претстављају огромно богаство за нспнтнвање наше књижевне и социЈ 'алне прошлости. Дом г. Јоце Вујића у Сенти прави је музеј за нашу националну културу. Његова колекција слнка српских сликара у прошлости најпотпунија је н премаша четири стотине егземплара. Старе повеље. архивски документн, писма внђених људи, нумизматична збирка, и најзад огромни рафовн књига — плод су г. Вујићевог дугогодишњег плана, да повери потомству на достојан начин свој неуморни труд. Г. Вујић је ове јесени то н

чинио у присуству г. ректора Бео градског универзитета, који га је посетио у Сенти, и изразио захвалност у име високе научне институције. Г. Мннистар просвеге исто тако је званнчннм писмом изразио директно г. Вујићу захвалност, као једном од највећих народннх и културних добротвора, којим се само можемо подичнтн. Најзад је ових дан^ г. Вујић круннсан од стране Њ. В. Краља и ордено.м Св. Саве другог степена, што је на г. Вујића оставило дубок утисак.

Б р и т в н ц а

са патснтобаном оштрнцом бритђица за сбаку бралу!