Глас народа

бб

Гдаве по 143 — 14б ®ор а с главом по 120 ®ор. Продата је н нека партија овчијпх Еожа и то србијанске и турске по 12о 135 Фор. по 102 ком. 9000 ком. ердељских по 120 — 128 Фор. за Беч, 1800 ком. тешких хрватских по 133 Фор. .Јагљећијих проЈе нека хиљада које босанских, које турских по 8б — 92 ф.= У Штајнбрукује држана Ј % 2 ®ебр. годишња главна скупштина првог угарског предујамног друштва за гој ење свпња коме су и многи Срби деоничари а начелник чеотити ковинац г. Лека МарковиДпештански представник Фирме ДеспиниК и др. чланови пак управљајуЕег одбора измећу осталих и познати српски трговци г. ђ о к а ОстојиЕ и Наум ЛацковпК. Ма да је ова година са1 "аке американске вонкуренције била незгодна за радњу, поделило једруштво после свега знатног одписивања ипак 16 Фор. по свакој деоници.

ЕАО ШТО ЧЕСТО БИВА. ПРИПОВЕТКА ИЗ СРПСКОГ ЖИВОТА. од С. В. Поиопића. (Настављено.) III. Еад сива јесен застре својом пепељастом маглом свет, онда срца наша осеБају највећу потребу да су у своме куту мирна и задовољна. У то доба срећа 1е два пут слађа а осама илн несрећа много тежа. Др. Милош је злим удесом изгубио оно што му је најдраже било на овоме свету. Његова слатка мати промену.та је изнурена и изморена бригама и теретима жа вота овај свет са бољнм световима. Милош је остао самохран, јасна звезда што му је просијавала тешке дане детинства, што је сада истом почела да трепери лепшој и бољој будућности сијнула је још једном нежним блеском, па се затим виЈнула небесном пучином у недоврат. У тренутцима жалости и терета годи болној души када се нађе благадуша што јој пружа мелема. У кући господар Максиној нашла је туга Милошева најтоплија саучешђа. Господар Макса жалио је у честитој покојници своју стару пријатељицу с којом је могао много пута паметно диванити а којаје у својим најтежим данима тражила у њега савета и поуке; Госпођа Стана изгубила је у њојзи верну другу из детинства, изгубила је жену с којом се целога века није никад споречкала, жену којој је поверавала све своје тајне, жену, с којом се у сваком мишлељу потпуно слагала. И сама Јелка искрено је жалила за покојницом. Та проста и скромна жена што је знала да проведе век у одрицању, борби и жртви, којој се она толико дивила, слушајући Је како замедљава реч своју искуством живота, како равна живот свој чистом и једром материнском љубављу — та жена улевала је и њојзи поштовања. Др. Милош је сада чешће долазио у кућу г. Максе. Еад год је обавио свој дневни посао у вароши паје ухватио времена да се мало одмори, није пошао својој кући, јер тамо му је од како му мајке нема све

празно и жалосно, а знао је да га код Пејићеви радо чекају. Господар Макса је за ту прилику сећао се на понеку причу из старијег доба, госпођа Стана је зготовила какав присмок уз који се дајевесело диванити. Јелка ]'е у то доба читала какав нов бечкироман или је пипала око каквог новог веза. Једно по подне баш се тако догодило да је Пејић дуже остао при пикету а госпо^а Стана је отишла у комшилук да надгледи болесну комшиницу. Јелка је била сама дома и мучила се да зглави неку нову хаљину, од које је добила мустру из најновијег журнала. Милош је био дошао као обично на одмор и на разговор. Јелка му се јадала, како јој се баш у ове јесење дане, кад је ограничена на кућње друш« тво више него икада понавља слика престолнице, у којој је она провела најлепше часове свога живота, како би она била опет сретна и задовољна кад би могла вечито да живи у великој вароши, где човеки не осећа да је усамљен, Др. Милош био је данас разговорнији но обично, Он је живим речима тумагчио, да је осама тереткоји и њега обара, са које му се не мили његов посао. И неприметно је прешао на ту тему, како је човеку тешко, кад сарани све оно што је својим називао, кад остане саморано сироче. Упоредио је свој живот са Јелкиним живовањем и извео је да је његово живовање још теже и суморније, јер му позив његов изнаша из дана у дан час слике среће и блаженства, час јаде и терете живота. Јелка је пажљиво саслушала тај суморни разговор. У њезиној души почеше се будити шарене слике детинства, и она је осећала да је сада сама и да у загрљају свога тетка и тетке не лежи чврсти ослонацза живот. Са свога шића дизала је покадштоочи на свога друга из младости, који је све то живљим речима описивао неку бајну слику породичног живота, китећи је час по узорима из своје душе. Јелкамује давала донекле и за право али кад је чула да је то слика неке породице што залаже сву своју снагу у борби живота — није могла да се одржи а да не примети, да она сумња да има среће на сиромашном скромном огњишту а додала је да јеу њепрвиуслов среће богатство, јер где није брига и невоља, ту су широм отворена врата срећи и задовољству. На ову изјаву ућутао је др. Милош. Беше мукао да је опет магла застрла ону дивну слику, што ју је он и неприметно изљуштио из своје душе и испреплетао својим умишљајима, тежњама и жудњама. Девојка је својим хладним разглабањем одгонила у недохват ту слику, у којој је он и нехотице изнео пред њу свој узор живота. Тек кад се мало тргао из свога заноса, опазио је провалу између својих и њезиних узора. Баћутао је, није хтео да ступи на браник за своје уверење. Чињаше му се да није прилика да се бори. Он жудан рада и борбе у скромном животу, она жудна уживања у сјају и богатству, но свеетан