Глас народа

Ео ти се зарад тога и убити. Неки је опет лакоми-; слен па ради оно, што чисто личи на зло. Четврти I је страшно жустар и напрасит, да се једва знаде умерити и умирити. Пети опет страсно воле децу; примеран је отац и веливи пријатељ деце, дочимна пример неко други није такав, те чисто изгледа суров и ладан. Све те природне наклоности, које поникоше час из уро^ених или доцније стечених телесних и душевних дарова, час из васпитања образовања и примера, све су тако снажне у човечијој природи да их здраво расу1>ење врло мало, а религија скоро нимало задржати не могу, а уз то ми ви^амо толико пута, да се човек најрадије и најлакше својој нарави прилагођава. Човек кад види патника каквог, он Бе му помоћи, не с тога, што га морал и закони његовигоне на то, него гони га сажалење према томе патнику. Ауербах вели на једном месту: „Дела људска не зависе од тога, што људи мисле о богу и т. д. људи раде по неком унутарњем нагону или из обичаја." — „Оно што човеку приличи, што му одговара, то једобро;аоно што му не кипира. то је зло и штетно" вели Ф ајербах. Бива толико пута, да човек добро познаје себе и своју душевну особност, зна да Ве у овоме и ономе погрешити и т. д„ па ипак није кадар да потпуно савлада тај унутарњи душевни пригон. И тек као посљедицу тога унутарњег пригона можемо да протумачимо себи најразноврснија чудновата протусжовља у моралној нарави појединогачовека као што су побожност или љубав према деци без „доброжелеталности«, њежни морални осећаји за окореле зликовце и т. д„ друкчије пак никако. Али природни утисци производе и управљају не само цело душевно биће човека, него делимице и поједина дела његова, у колико ова нису нуждан излив тога биба, те тако стављају границе слободној вољи. Који од нас не зна како клима и време јако упливишу на расположај наш? та то је свакиискусио на себи! Ми се мењамо као и барометар, па много шта, што смо мислили да смо учинили од слободне воље, није можда ништа друго било, до израз таких случајних прилика или утисака. Исто тако разне личне телесне прилике имају грдна уплива на душеван расположај и одлуку нашу. »Младић", вели К р а м е р, друкчије мисли него старац, онај који лежи болан друкчије него онај који здрав читав хода, који гладује друкчије него сит, који је задовољан друкчије него онај, који је зловољан и раздражен и т. д. Та то је тако познато, да је излишно напомињати како силно упливишу боље разних телесних ору^а на човеково мишљење и делање; најгрри злочини поникоше небројно у таким ванредним телесним приликама, без да их је кривац хтео починити. Али тек новија наука је почела дубље загледати у унутрашњост тих чудноватих одношаја и налазитида језавладала

болест дигде, где се одпре није сумњадо даимаслободне одлуке. Дакле свако, који имаде бистриЈа и дубља погледа, мора признати, да се о т. зв. слободној вољи човека по теорији и пракси само у најтешњим границама говорити може. Човек је слободан, али везаних руку» неке извесне прнродом назначене границе не може прекорачити. НаЈвећи број свих злочина против државеилидруштва пониче из а#екта или незнања, као излив мршавог образовања или оскудне бистрине ума, а то се даЈе циФрама доказати. Ко Је образован, он ће наћи начина и средства, како да савлада иуклони ову и ову несносну неприлику и не ће погрешити према позитивноме закону; незналица мора да учини злочин, иначе се не зна спомоћи, он је жртва својих одношаја, свога неугодног стања. Камо слободне воље у онога, који из нужде краде, хара и убија! Колико има бистрине у онога, који је по харању, но немилости велик, а по памети мален? Оскудица у памети, незнање и сиромаштво, то су она три велика Фактора, из којих ничу злочини по свету. У злочинцу ваља гледати више једнога несретника, него ли човека, кога се гнушати ваља. „С тога је" — вели Форстер — најбоље никоме не судити и никога не проклињати". По немачком ~

мфдлшжтж. ИОСТАНАК МАНАСТИРА МАЛЕ РЕМЕТЕ У ОРЕМУ. Кад су Турци у старија времена ударали више пута на Србију, они су као обично нападали на српске цркве и задужбине. — Калуђери из манастира Раче у Србији, узнемиривани од Турака, потраже себи као неку одбрану и пребегну у Срем у Фрушку Гору. Ту им се чинило, да је као по најбоље и најзгодније место, где је сад манастир Ремета, за то што су могли лакше уклонити се од Турака, а прилично је далеко у шуму ушло, па због тога се ту и настане, те тако станујући подигну једну кућу за молитвеник. Овај молитвеник или ова црква, бејаше прво од плетера, и блатом олепљена. Носле неког времена, кад се у Србији примири,*) оду садуђери натраг у Рачу, и тамо становаху док их Турци опет ненападаше, темораху опет на исто место у Фрушкој гори доћи. Кад су дошли, они онда направе други јачи храм од дасака и назову га: Р е м е та. Ово име дошло је — по свој прилици — отуд, што су се ови калуђери реметили, а двапут и цркву реметили, т. ј. они су долазили, одлазили, а и црвву једну су рушили, а другу правили, и отуд до|>еиме Ремета, која је сад мало дручкије мала Реметица:

*) Овде немогуказати баш управо за године. ал се мисш (бар тако проповедач вели) да је било у 15. веку.