Глас народа

БРОЈ 7.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

Тиберије, цар „мудрих" .Татина био је у почетку и до половине владе своје највеВи добротвор своме народу и Латини му једном због љегових великих заелуга понудише почасни придевак „отац отачаства." Он је тај придевак одбио с овим речма: „Ако се кадгод у нади, коју на мене имојуквама оданост полажете, преварите, то мени тај нридевак ни на какву част неће служити, вама на против служиПе на ирекор, или да сте ми тај придевак без основа придали или да сте ваше мишљење о мени касније лакомислено променили." Да су се Латини у вему преварили то је показала будуПност; јер од половине владе љегове постао је он такав нечовек, да тог дана није било, кад вешач није посла имао; он је своје поданике и на саме празничне дане давао вешати. И цар Нерон, онај велики крвопија Латинског народа, којије и саму своју мајку, свога брата и учитеља дао погубити, био је у својој младости ваљан и могао је другима за узор служити. Ту променљивост човекову дакле немојмо при хваљењу другог из вида губити и она примедба Платонова нека је свакоме брату препоручена! Бадава се ни божијн гроб не чува. Свака служба иште своју плаЂу. Дакле оне људе, који Христов гроб чувају, ваља за њихов труд наградити! Ко би могао томе противан бити ? Целу ноћ неспавати и стражарити заиста је служба, којасвоју плаКуиште. Самопитам: је ли паметно што наши тутори по селимачуваре Христова гроба из цркве управо у крчму вуку и тамо ракијом дотле поје докле их не освиње ? Зар се ти чувари не би могли паметнијим и великој суботи више одговарајућим начином за њихов труд наградити? Људе дакле, којиједнуноћХристовгробу цркви пречувају, ваља наградити. Кад то стоји нека ми се онда дозволи да наше црквене скупштинаре запитам: а ваља ли тако исто наградити и оне људе, који нам преко целе године у црквама извесне дужности најтачније морају да обављају, — ваља ли и учитеље наградити што нам у цркви поје? Хоћемо ли једном увидети, да и та много већа и с

највећим телесним напрезањем скоичана служба иште своју плаћу? Што су се они и на то обвезали кад су за учитеље дошли, то не може служити за разлог да их за тај велики труд ван школе не наградимо. Није овде питање: на што су се они обвезали; јер су се обвезали из нужде и невоље само дабидо коре хлеба дошли; но питање је: је ли право и поштено,је ли човечно ихришћански, да учитељи за оно мало уде плате и школу и цркву служе? 1'уку на срце па признајмо, да је већ потоње време, да се тај њихов рад у цркви једном достојно оцени и награди. Бадава се ни божији гроб не чува! Но — нека је на славу нашем народу! — којиСрбин неће бадава гладнога нахранити, жедног напојити, странца у свој дом примити, слепоме и кљасгоме уделити ? Еоји Србин неће те и тима равне услуге своме сабрату бадава учинити?Има дакле дужности које помишљењу нашег народа човек хришћанин ваља да чини без изгледа на награду од стране оне, коме добро чини. Само би још желети било да наши људи и до свести дођу, кад сиротињи у нужди што позајме, да их онако нехришћански с иитересима не даве. Позајмити коме меров жита или 10 Форината, па, за два три месеца још толико у име интереса искати, тај обичај може постојати само у Пнђији, у земљи проклетој, а не сме постојати међу оним људма. који свој живот по науци Христовој ваља да проводе. Пстина многивећ увиђају да јето грдно кечовештво; но они мисле, кад може Петар и Павле спротињи кожу дерати, за што да не би и они то чинили? Ма „штомногиненравимиутем иду, то још не чини пут правим," велинемачка пословица. Не угледај се ти брате! на бездушне каматнике, „каматник душу губи" а „душаје бл^го." којеваља чувати, — већ угледај на божијег човека Мојсија, који вели: „Немој узимати од сиромаха камате и добити; — новац немој му давати на камату нити му хране своје позаимајради добити," — угледај се на самог нашег Спаситеља који нас учи, да ће нас Бог само онда богато наградити, кад зајам дајемо ни чему не надајући се. (Наставиће се.)

КАЕО ДА СЕ ПОПРАВИ СТАЊЕ НАШЕГ СЕЉАЧЕОГ СВЕТА.

Није томе давно, али већ можемо казати да је било лане, кад оно изнесосмо у овоме листу главне побуде, што говоре за удруживање земљеделаца и где изрекосмо, да је удруживање у сврху заједничке набаве земљеделских машина и заједничко обрађивање „здружене" земље најпоузданијиинајпречи пут, којим би сељак могао доћи до бољега

стања; где рекосмо, да је то једини начин, којим се може сељачки свет очувати од бескућништва и на даље одржати се као слобддан. „грађански сталеж. Да, то рекосмо оида ,и&/.велимо &-.данас, али и опет далеко смо од т<да у да ; би и помислили, е се већ негде на основу/ нашега разлагаља и убеђивања одважилн селпф? н&: еклапан>е тажве спа-