Глас народа

БРОЈ 7.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

постиЕи не може. Сељаци у Немачкој, на посе у Баварској, Виртембершкој, Бадену и т. д. нису се подигли васпитањем на ратарским школама, већ код куће од народног учитеља и друштва. У основној школи стечено и на повторној раширено знање сеоске младежи, треба да се негује и на даље. Сељачки син треба дакле даступи и у

неку вишу школу, у којој Ке му се и надаљеразјашњавати и бистрити појмови, што је у основној и повторној школи добио. Те вишешколе то су сељачЕе дружине или т. зв. сеоске касине, које горе такођер истакосмо као моћно средство за унапређење сељачкога света. (Свршиће се.)

0 ВАЗДУХУ.

Пре негде говорило се у овом листу оздравом, чистом ваздуху. Имао бих томе још неколико речи да додам. Рећи ћу нешто о ваздуху, што га дише наш тежак и сиромах сељанин зими у својим тесним избицама и што га дишу деца по школама. У нашим простим кућама по Срему, Банату и Бачкој смештена је сва кућевна чељад у једну собу. Могућније, газдинске куће имају једну намештену, „гостинску собу," која је обично са сокака, и где нико не живи; а сви из куће стрпају се у стражњу. У среди је кухина. Сиромаси немају „гостинске" собе; они живе у предњој. а стражња им је за оставак; у њој не живи нико. Ј Србији је негде овако као и у нас, а негде опет има кућа од „плетера" па је само једна соба, аонаје уједнои соба и кухина, па каткад и штала и свињац и кокошињак; у опште кров за све што је у кући живо. То је обично велика одаја, али је уњој увек толико жива створа, да је опет тесно. Где је права соба, ту није толико простора, а пећи од земље и каљева, оне грдне „бабуре," запреме четвртину. Лети је то свеједно, јер се лети цео дан ради на пољу а ноћи се проводе опет на пољу подкомарницима или бар по вајатима. Али кад зима дође онда се све стече у ту тесну избицу, а ноћу слажу постеље све на таване једну над другом. По Србији гори у сред тобожње собе грдна ватра. око ње је наслагано сламе. а по њој полежу свиколици што их је у кући; у једном је куту вочић, удругом крмача с прасицима и т. д. По овоме се види, да наш народ ни од прилике не зна, колико утиче здрав, чист ваздух на здравље човечје. Он и не осећа, да нешто у себе дише, што се може потрошиги или покварити, и да више њих тога више троше, брже кваре, на по томе се и не брине, да потрошак надокнади, да покварен ваздух очисти. Већ с јесени почне лепити прозоре хартијом, шушкатиих маховином или мекивама, да само зиме не буде. И врата су исто тако оперважена памукомил' крпама, паје ли настала зима, онда се веома ретко отварају. Прозоре отворе тек цвети или ускрс.

У тако заштшканој малој собици, у коју ни одкуда не може да уђе свежа ваздуха за неколико месеци, живе по десетак а каткад и по више душа. Међу њима је и деце, а често и болесника; гдекоји се јако зноји и иснарава, гдекоји је нечист те од себе удара, а боме и дечије постеље, ако се сваки дан не пресвлаче, нису најчистије. У вече гори жижак; ил' се дими, или уље и маст удара; око пећи суше се нелсне, кошуље, на често и прљави расквашени обојци; у нећи горе слама те задахне паљевином, „бабура" и од себе смрди;тује квочка с пилићима, с гушчићимаји с начићима, ту се кисели струшница за белова ил' комађе за комадару, ту је за гредицом мирисавих гуња, мајкине душице, ту се кади Фењом, ту пуше њихнеколико из нечистих лула крчака ил' бораније („од које деца с банка надају") ту се једе, пије, преде кудеља и шта ти ја зиам, шта ти ту нема, што квари ваздух. Соба је наложена да све „нећ пуца," ца кад уђеш с поља у нутра, хоћеш од задаха на мах да паднеш. Помисли сада како је онима, који увеку нутри седе и који у тако поквареном ваздуху дишу. Да ничега другога није, што ваздух квари, да само њих десетак у тако наложеној малој собици живе и спавају, па је довољно, да се за први дан одмах самим дисањем човечјим ваздух окужи; јер оно што човек издише то је отров за тело његово. Остане ли дакле тај издисани отров у соби, онда га човек опет с оно мало заостала ваздуха удише те себе трује. Нема ли нромаје, не долази лисноља чиста ваздуха, онда се најпосле прави ваздух са свим потроши а место њега је по соби само тога отрова. Где је више њих, потроши се ваздух нре, агдејошимаи којекаквих смрадова и нечистоће онде јеипосеби ваздух кужан. Онаку собицу, као што је обично у наших сељака, окужи њих десетак за неколико сахата, па докле год се с поља, чиста, свежа ваздуха у нутра не пусти, онај је ваздух отрован. Помислите шта то значи у таком ваздуху неколико месеци живети и дисати! Помислите шта имајуњих десетак утакомалој, зашушканој, заложеној, засмрађено.ј соби да дишу, кад је по лекарском искуству

■Ј>