Глас народа

218

БРОЈ 28.

„Г Л А С Е А Р

0 Д А.

ГОДТША IV.

ве31 тако изопачило, да се људи више и не жене рад жене и друга у животу, него ради хатара и не мотрећи на онога, с киме Ее век провести, децу породити и васпитати. Па како се преваре! Душа целог животачовечјег, основ сваке среће и нанретка — срећа у куЕи, благослов у породичком жнвоту — њих нема ту. Човек тек онда одахне, кад је далеко од огњишта свога, жена плачем успављује дечицу, да их отац у зору пијаном виком и псовком пробуди, а на таком огњишту жалосно тиња углевље, док травом не прорасте. И онда нема ч и т а в е ј е д н е н о р о д и ц е н а с в е т у. 0 избору дакако да се не може много рећи, а особито за женскиње. Па опет се од прилике зна, хоћемо ли моћи с киме породицу, ал' праву породицу, основати и изродити, хоћемо ли моћи бити једна душа у два тела. Најглавиије је, да сесетимо, да то ниј е часак, што ће брзо проћи, да то није само сласт, што ћемо је уживати, већ да је то век, што га ваља провести у љубави и слози, и да ће бити и тренутака, где ће се и јад и брига делити. Све што пролази, што вене, тоје мање вредио од онога, што је вечито ишто остаје. Депота је благ дар природин, и срећан је ко је може уживати; богатство је лепа ствар и благо ономе, ко је ноштенодо његадошао. Ал'вишесвега тога сјаје као звезда над породичком срећом доброта срца и поштење. Они сукаоштит, штобрани човека и жену од свака зла. и где је њих, ту је и среКе. Жена, добра срца и поштена не ће харчити мужевљеву тековину, не ће му слагати, не ће га

у злу оставити, а опет таки муж, може ли зао бити жени и породици?Они ће живети једно у другоми у порочици сво.јој, а што коме од њих двоје недостаје, примиће једно од другога. Таке природе и нарави клоне се на свако добро. Навика је велики чудотворац, па ако се и нису управо волели, као што свет узима, оии ће се временом волети више, него што нам то умеи најватренији песнис онисати. Они ће се иоштовати толико, да ће једно друго над собом узносити, па ће тиме бити увек готови. све жртвовати једно за друго. Уроди ли љубав њихова красним плодом, здравом дечицом, они ће у породици својој гледати овапућену љубав своју, па где је онда снаге, да се то забаци и занемари? Деца ће бригом и напутом њиховом, па онда лепим примером поступити у сваком добру. а заједнички труд и заузимање даће родитељима средства, да своју децунапуте још на боље, но што су и они сами ностигли. У таки склад не сме утицати никоја сила с поља, па као што и најмањи трунак заустави уредну радњу сахата, тако би и ова узајмица стала и малаксала, кадби се у њу чиме год натрунило. Не дирајте дакле у таку срећу, где је видите, не иштите од ње да и вас срећи, не бојте се за њу, ако се мало и помути: она ће опет сама собом к себи доћи: не рушите је ради свога хатара, ал' немојте ни кушати да је ви стварате. Њих двоје је свет за себе, они морају бити себи најнречи, једно другом најбоље пријатељевати, једно за друго живети.

ЗАБЛУДЕ И ПРАЗНОВЕРИЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Од ђорђа Мандрови1,а, пароха пештанског. (Наставак.)

Сложна браћа и у петак меса једу. Из те пословице види се, да по мишљењу нашег народа човек може у неко извесно време своју душу огрешити, ако мрсна јела једе и да у извесне даие ваља да пости наравно за то, да би се Богу нрепоручио и његову милост задобио. По што та вера у спасавајући пост код многих рраве носледице за собом повлачи, но што многи наши људи у мрсне дане зла дела чине у тој нади, да ће, кад ност дође, своју гресима окаљану душу с посним иасуљем, купусом и тричном киселицом очистити, вредно ће бити, да се овде запитамо: Да ли се може човек у истину јелом огрешити? икакавнампостсвето писмопрепоручује и налаже? Да у мрсном јелу ничега нема, што би могло по нашу душу штетно бити, то су изразили наши стари у овим пословицама: „Не иде грех у уста,

него из уста" и „Није га у јелу, него у злу делу". Тако је мислио и наш Спаситељ. „Не скрнави човека оно, рекао је он. што улази у уста, већ оно. што излази из уста, то скрнави човека". Фарисеји, који су много на иост држали, примили су с великим негодовањем те Христове речи. То су његови ученици приметили ирекли му: „Знаш ли, да је твоја реч Фарисеје саблазнила" ? Запамтимо добро, шта је Христос на то питање Аностолима одговорио! Ово су његове властите речи: „Еда ли сте и вијош нера.зумни? Зар ј ош не знате, да све, што улази у уста, у трбух иде и избацује се на поље? А што излази из уста, од срца излази и оно погани човека. Јер од срца излазе зле мисли, убиства. нрељубе, курварство, краће. лажна сведочанства. хуле на Бога. II ово је што ногани човека". (Мат, 15.)