Глас народа

V ' ,

243

( БРОЈ 31.

,,Г Ј А С Н А Р 0 Д А."

апостола Павла: „До овога часа и гладујемо итршшо жеђ и голотињу." Калуђеру дакле ничијепришествије не сме бити празник и не сме му разорити пост. Та они су се пред Вогом заветовали, да ће у глади, же1]л и посту овај живот проводити и с тога не смеју с Вогом се титрати и шалу збијати. Ево. шта о непспуњавању учињених завета у светом писму читамо: „Кад учиниш »авет господу Вогу своме, вели Мојсије, не оклевај испунити га, јер Ее га тражити од тебе госиод Бог твој « биђе на те ? и грех." Наш иак спаеитељ рекао је: „Испуии, што си се господу обећао." Неко ће може бити приговорити, да и калуђери могу мрсити и частити се, тим пре, што су то чи; нили и апостоли, па и сам наш спаситељ. Но тај I приговор не може стајати. Узори наших калуђера I у том погледу нису апостоли ни Исус Христое, нити се њихова установа на светом нисму новог завета оснива. На кога ваља да се калу!)ери угледају, то ћемо видети из ових речи светог Јеронима, које ге у његовом 50-ом иисму нанекогПаII улина налазе. „Вгшскопи и презвитери, велиЈероним, имају за своје узоре аностоле и аностолске |; мужеве — а ми (т. ј. калуђери) ваља за начелни{ ке да имамо Павле (пустињике), Антоније, Јули■ јане, Хиларије, Макарије и да се на важноет светог писма повратим, наш је вођИлија, наш јеЈеј[ лисије, иаше су вође синови пророка, који живеше по нољима и усамљеним местима и правише себи шаторе близу реке Јордана." Ето! то суузоринаших калуђера, на њих се имају они угледати! Они се дакле противио наведеиим пословицама, никад не смеју частити, они морају увек најстрожи пост набљудавати, да!њима треба по светом Јеврему, као што је Доситије рекао, да се од поста и глади трбуси за леђа прилепе. 0 погледом на наведене Јеронимове речи, да калуђери ваља ио усамљеним местима да живе, може који поштовани читалац запитати: иазашто толики калуђери по варошима живе ? Ми на то питање нисмо у стању друкчије одговорити, нодаје то само злоупотреба и да калуђере по тумачењу на 42. правило трулског сабора „ваља истерати из градова, да се не би ругали своме завету и уиутити их, да у нустињама живе, од којих суи име добили." Тако је! Не смеју они своје самостане остављати. Јер као што је још велики Антоније рекао: „Као што риба умире ван воде, тако нропада и монах, који манастир оставља. II као што квочка, која често са гнезда устаје, мућкове прави, тако и монах, који често из манастира излази, заборавља на предану му службу." Из наведених речи јасно је дакле, да калујјеру нема места ван

пустиње и манастира и да они по селима иварошима ништа немају тражитн. Но како ће се данас сутра код нас владике бирати, запитаће који поштовани чигалац: а имају ли калуђери места на владичаиским столицама? По што многи у тој заблуди живе, да се вла- ј дике само из калуђерског сталежа имају бирати, ' то држим за дужност, да ог.ом нриликом то пи- I тање у претрес узмем и моје иазоре о њему на ј јавност изнесем. Сам Бог рекао је преко пророка Мојсија: „Није ј добро, да је човек сам, да му начиним другапрема њему." (1. Мој. 2. 18.) Дух свети пак рекао је ; преко ап. Навла: „Женидбу да држе сви у части и постеља женидбена да буде чиста; а блудницима и прељубочинцима судНБе Бог." (Јевр. 13,4)„Због блуда сваки да има, своју жену." (1 Кор. 7, 2.) — „Али владика треба дајебез мане, једне жеие муж, — који својим домом добро управља, који има нослушну децу сасваким ноштењем." ! (1 Тим. 3. 2. 4.) Према тим речма мислио би човек, коме су обичаји нагае православне цркве непознати, да су ј код нас црквени великодостојници искључиво они ј људи, који у браку живе, који своје законите су- ј пруге имају, с њима децу рарај у и на добар пут јј их изводе. То би морао помислити човек, који је непосвећен у нашу цркву, а свестан је наведених божјих речи. Да у цркви. која се православном ј ! зове, може само нежењен човек владичанско звање ј отнрављати, то му према онако јасним божјим !; речма ни иа памет не бп могло пасти. Но шта није код људи могуће ? У иркос поменутим речма 1ј светог писма, влада у нашој цркви од више ве- јј кова обичај са свим противан т. ј. владика може б::ти само калуђер, а не човек ожењен. Но владика и — брак, владика и — жена, па и деца! Ко је то чудо још видео? помислиИе који ноштовани читалац. Љубазни чигаоче! ја не ћу искати, да мени ј верујеш, да епископско звање брак не иекључује I и да брак ни најмање не може епископу ; сметати, да своје велике дужности отправља; ал' држим, да могу искати, да то верујеш једном Јовану Златоусту, који међу прва инајвећа светила наше цркве спада. Чујмо дакле Златоуста! У Маргариту у беседи трећој на речи „о јеже видјех Господа" вели исти отац измеру осталог ово: „Исаија, гледалац СераФима, који је у браку живео и није био благодати лишен — шгаојесина. у. А кад је имао сина, имао је и жену. Отуд се на- ; учи, да, брак није рђав, но да је блуд рђав. — ||