Глас народа

845

БРО.Т 31.

„Г I А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

ђало, да је епискои, који је жену и деду имао, после споје смрти дијецезу и друге ствари евојој деди у наследство остављао. 3. Што је епискон због брите за жену и децу, пренебрегавао цркву и своје пастирско зваље. На то имамо ириметити 1. да за очување непорочна живота Павде нам непрепоручује девичанство, но брак. Ово су његове речи: „Али због блуда сваки да има своју жену, и свака жена да има свога мужа". (1. Еор. 7. 2.) Лер природа не Не да зна за положенејој границе и љуто се свети онима, који хоће да је угуше. Један поглед у наше манастире увериће нас, да је Меланхтон, „учитељђерманије" право рекао, да девичанство „бескрајње саблазни, грехове и пропаст јавне наравствености рађа." (Апол. КонФесије 13.) 2. Што се догађало, да су ожењени епископи злоунотребе с црквеним стварима чинили, то не може служити за довољан разлог, да се калуђери ожењенима претпоставе. Аћивиа поп 1о1И1 изит. Злоупотреба не уништава нраву унотребу. Због једне и друге злоупотребе не треба одмах закон укидати; сваком ваља обележити границе његовог нрава и пазити, да их не ирекорачава; закону ваља ноштовања ирибавити, у пуној енази га одржати, па онда ће се споменутој самовољи лако на пут стати. Еаже се, да су ожењени еиископи своју власт злоупотребљавали; а зар калуђери нису тако исто чинили злоупотреба, па често нута и веБих. него ожењени људи? II поменути руски лист вели: „И вђ монашеств-ћ бнвактч. лгоди не доброи жизни: но что же изђ етого сл ^дуетЂ? СлФдуетв толко одно, что и монахт. челов г 1;к г 1>. а челов^св всегда и везд г 1; можетт. паств." (Лун. 286.) 3. Да ће калуђери с тог, пгго немају жене и деце, боље вршити своје дужности, него ожењени људи, ни то не сто.ји. Ми бар позна-

јемо многе калуђере, који немају породице, па се ипак за цркву и народ одвећ мало брину, а познајемо толике људе, који се у највеЕим државним звањима налазе, на им жене не сметају да своје велике дужности најтачније отправљају. Ми бисмо у том погледу могли многим примерима послужити! ЕхетрЈа осИоза, примери су мрски. Муком ћу нреГш разлоге, које један брат у обрану монаштва енискона у „Срнском Дневнику" бр. (52. од год. 1863. и г. нрота Бел. С. Миклушки у бр. 22. „Српског Народа" од год. 1869. навео. Ја их муком прелазим, јер са своје плиткости и неоснованости никаквог побиЈања не заслужују. СноменуБу само још, да су на нашем сабору од год. 1870. ове речинале: „Ео буде за свештеника, презвитера оспобљеи, тај може и епископ бити; аностолски канони не знају за превасходство или првенство монашко". („Застава" бр. 67. од год. 1870.) То је рекао мој пријатељ Ал. Сандић. А шта су на то одговорили високоиреосвештени г. г. епископи? Одвећ је значајно, да су они Вутке нреко тих речи прешли. Смемо ли реПи: „ко ћути као да се саглашава?" Толико мора иох у овај пар истини за љубав рећи и ја завршујем овај предмет с овим речма светог оца Јована Златоуста: „Знам, да ћу сенекима учинити строг и несносан. уништавајући стари обичај. Али ја за то нимало не марим но томе, што мени није нужно да вам ласкам, него да се ви користите; не марим ја, да ми пљескате и да ме хвалите, но желим, да у филозофији напредујете. Нека ми нико не говори. да је такав обичај; где се грех чини, тамо не спомињиобичај; него ако се ради. што це ваља, то. на да је Вог зна кадашњи обичај, остави га; а ако није неваљало, то, ма да и није обичај. уведии започни."

(НастишЉе се .ј

ТЕРА БАБА КОЗЛИПЕ.

Кажу, да је месец март узео у зајам неколико дана од ФерФара да сатари свекрву опаку, што је своју снаху свакојако на пробу мећала и мучила; најпосле јој дала крзно од овна црне вунедаиде за гору на воду да га убели. Анђо господ јави се напаћеној снаси и пружи јој цвет гороцвет, да носи кући својој свекрви. Еад ова виде гороцвет, помисли, да се гора већ заодела травом, те брже боље истера своје козлиће на пашу. Онда март удари узајменицима, цичом зимом; баба у гори обуче дваест и седам кожува. — ал све бадава: смрзне се и следи. И од оно доба само се каткад крави

у илијнске врућине, кад прижеже омара, те и опет — тера баба козлиће. Тако веле у нас у народу, кад сагледају лети где наравници, на јакој припеци, ту чудну појаву: тера баба козлиће, ил као што сеу књизивели: Фата моргана. Еоји живе по оним тамо широким пустарама по Мацарекој, а и (по где-где) у равницама по Ванату — знају о томе читава чуда да казују. Једни веле: виђали су големе војске како се небом крећу, главе доле ноге горе изврнувши; другикажу: гледали су по ваздуху чобана с овцама, трећи додају: