Глас народа
254
(
=
— = ч
БР0Ј 32.
„г ;
I А С Н А Р 0 ;
1 А."
Г0ДИНА IV.
каку стајао, док се точак оправи, отиде Фридерик месном свештенику и с овим гаречиа ос!Ови: „НГга мислите, хоИете ли наследити царство небесио?" Свештеник одговори, да Ее тешко од тог шта бити. „Како то?" унита га Фридерик. „Ево како! У светом писму стоји, да они, који дугове своје не исплате, не могу се спасти, а но што сам ја 400 талира дужан и немам изгледа, да ћу их кад моћи исплатити, јасно је, да царство божје не могу наследити." Та досетка допадне се Фридерпку и он пошље сутра дан свештенику преко нопгге 400 талира. Римски канзул Дујидије победи славног картагинског во>воду Ханибала у једном боју на мору. Што га његови суграђани не каштиговаше, што се с много јачим непријатељем у неједнаки бој унустио, помогла је Ханибалу ова досетка. На име он је послао једног свог пријатеља у Картагу и научио га је, да савету ово рекне: „По што римски војвода велику морску силу за собом води, пита вас Ханнбал: да ли Ее се с њиме сударити?" На то повиче савет: Без сваке сумње, нека сесудари! Сад примети пријатељ и посланик Ханибалов: „Он се већ сударио и побеђен је." Савет, по што јеодговорност за ту битку на себе већ примио, ником је сад у црну земљицу поникао и није Ханибала осудио. Као да се право нријатељство у том састоји, да један пријатељ другога и у његовим злоковарним умишљајима потпомаже, дође Римљанину Рутилију један његов пријатељ и замоли га, да му неку неправедну жељу испуни. Кад се Рутилије поче томе одупирати, рекне му његов нријатељ с највећим негодовањем: „Па од какве ми је онда користи твоје иријатељство, кад не ћеш дамиучиниш, штотемолим?" На које му Рутилије одговори: „А од какве је користи мени твоје пријатељство, ако ћу због тебе и оно чинити, што је неправедно?" Или што су с ума сишле, вели Плутарх, грчки нисац, или због окуженог ваздуха, доста то, да су једном девојке на грчком острву Милету на ту несрећну мисао падале, да се вешају и многе су се тајом и вешаче. Од вешања не могоше их ни сузе родитеља, ни савети пријатеља одвратити. То су људи дуго времена за каштигу божју држали, док месни савет на предлог једног свог разборитог члана не закључи, да се све оне, које се буду обесиле, на магарцу голе ио нијаци носе. И тако страх, да не би после смрти срамоћене биле, излечи девојке од те чудновате болести. Славни лекар Цимерман вели у свом делу „0 усамљености," дајеу некој ваљаној лекарској књизи читао, како је у неком девојачком манастиру у Француској једној калуђерици на ум пало, да као
мачка мауче и да су после кратког временаидруге њене сестре калуђерице, којих је у том манастиру много^било, као и она маукале. Најпосле маукаше све редом сваки дан у неко извесно време. Но као што је страх милетске девојке од вешања излечио, тако је исто и калуђерице од маукањаи видао. Љима је речено било, да се пред манастиром комнанија солдати налази и да ће солдати сваку калуђерицу по голом телу дотле шибати, док не обећа, да не ће више маукати. И калуђерице престадоше од маукања. У првим хришћанским вековима нанадну једног младог калуђера у Мисиру похотљиве мисли и мучише га дан и ноћ. Да би га од те болести излечио, досети се његов архимандрит овоме. Он наложи неком озбиљном човеку, да младог калуђера, што више може, ружи и грди, па још да га као кривца и суду тужи. Тај човек све то учини, на још и сведоке нађе, који против оптуженога сведочише. Калуђер ни крив ни дужан залуду се бранио. Но да не би у очајање пао, узимао га је архимандрит кад и кад у обрану. Кад се парница већ пуну годину дана тако водила. запита архимандрит младог калуђера: „Е да ли те похотљиве мисли јотп узнемирују?" „Та како би ме могле узнемиривати, одговори он, кад ми једва живети дају?" Неки болник није хтео да мокри, јер је држао, да ће својом мокраћом свет потопити, а то изчовекољубља није хтео да чини. Један лекаровимга је начином излечио: Он је запалио у штали мало ђубрета, довео је болника код штале и нреклињао га. да својом мокраћом ватру угаси, те да тако свет од пропасти спасе. ПГго пре из човекољубља није хтео да учини. то је сад болник из истог узрокаучиниои тако се од своје чудновате болести изгечио. Једна жена живела је у том уображењу, дајес хлебом пчиоду прогуталаи тужиласеи превијала, како је у грлу боде. Но по што се с поља никакав надув није видео, падне лекар, којију је лечио, на ту мисао, да ће то голо уображење бити. Онјој дакле да на бљување и у чинију, у коју је бљувала, потајно баци савијену пчиоду. У мисли, да је она пчиоду у истину избљувала, у један пут се жена својих болова опрости. Неко је увртио себи у главу, дајеумр'оистог никако није хтео да једе. Он би у том уображењу зацелоод глади скапао, да једном његовом пријатељу, који се морао пред њим учинити, да јеион мртав, није пошло за руком, да га убеди, дајеина оном свету обичај, да се сваки дан једе. Неком јеврејском свештенику умре син. Његови пријатељи разно су га тешили. Један му је наво-