Глас народа

308

\\ ГОДИНА 1\'.

ове нословице: »Никоје благо толико невреди, колко вредна жена" н „Добра је жена најбоље покуЕство." Стог место горње пословиде и наведених песама нека је нашим младожењама нрепоручена ова наша народна несма: Сунашце се крајеи горе крије, То не било жарано сунашце, ВеК се Павле од матере краде, Да га мајка не женн нејака. „Не беж' Павле, не беж' дете драго, НеКе тебе оженити мајка, 1!еП те мајка на занате даје Занат учи Павле дете драго, Јер је занат у невољи храна, Занат учи, гледај девојака. Не гледај им злата око врата, Нн везених рукава до лакта ВеЕ им гледај ћуди и намети. Што Пеш Павле у нлеме увести, Чим Ке ти се ноносити мајка Овде се морамо обазрети и на наше удаваче. Какиог младожењу ваља оне да траже, томе нека их научи ова наша песма: Тешко сеји која брата нема, До д' га внје од зелене свиле, Руке меКе гране босиљкове, А очице мале трњинице, Обрвице с мора ии.јавице. Ал' говори лијена девојка: „Проговарај да мој мили брацо! Жене просе двоји троји нросци: Једни просе у хваљено благо, Други просе у племе високо, ТреКи просе за добра јунака." Проговара да мој мили брацо: „Не ид' сејо у хваљено благо Враг Ее доКи и однети благо; 11е ид' сејо у племе внсоко, Племе Ке се врпшко разродити До л' ти ајде за добра јунака Добар јунака добро до вијека „Шта? зар су људи само зато створени, да.сујету једног појединца задовољавају? Крвчовечија ј! одвишо је драгоцена и не сме се сваког тренутка проливати, да би се само жеђ каквог лажно час1 тољубивог владаоца угасила. Једииа нуждаправда јј такав поступак и та нужда само онда наступа, кад какав неиријатељ све СБОје силе напреже, да какав невин народ нодјарми и каквог владаоца нападне, који га ни најмање иије увредио" То је рекао Фридерик II, краљПруски у својој I расправп „о рату" и даље је нриметио, да би оне, који подижу ратове у намери да се обогате, ваљало „на најгрознији начин из броја живих избрисати." Који човекољубац не би те речи свим својим именом подписао? Што цареви смрсе, то народи кијају! Ма како би било кад би, место што други ни криви ни ДУ'

жни своју крв проливају, они сами кијали и размрсивали, који су и смрсили? „Кад цар баш рата жели, онда немојмо толику човечију крв несташно проливати и сами себе слабити, но боље свршимо сами из меру себе своју ствар двобојем," рекао је Карло У краљ Шпањолки пред паном и Француским послаником, кад га је Фрања I владаоц Француски на рат изазивао. Хоће ли кукавни народи једном дочекати оно вре^ ме, кад Ве сами завађени цареви једаи с другим мејдане делити? ! Или кад већ цареви то иснод свог достојанства држе или им барут смрди, како би било кад би се место њи и толико иљада других с обе стране по један, два или три човека борили и тако снорну ствар решавали ? За то бар имамо више примера у повесници света. Тако за време јеврејског цара Саула свршио се рат из ме];у Филистеја и Јевреја двобојем. Давид борио се с Голијатом и убио гаи тиме се ненаметно нроливање толике крви избегло ( Самујло 17 ) И неки Тагеаци и Фенеаци свршили су тако неки дуговремени рат, пошто су се са стране ирвих борила три сина иеког 1'ексимаха а са стране других три сина неког Демострата, (Плутарх Парал. 17) „Да би се без велике битке и без многе крви оба народа решило, ко над ким да влада" (Дивије 1. 22) уговорили су били Латини за време владе Туила Хостилија с Албанцима, да се сњихове стра- не троје а с Албанске стране троје боре па „ког народа синови у тој битки нобеду одрже, да тај народ у миру над оним другим влада. Римљани изаберу три брата Хорација а Албанци три брата Курлација. Срећа је иослужила Римљане и тиме се рат свршио. И печенешки вођа, који је год. 993 с великом војском на Русију напао, споразумео се био с руским владаоцем Владимиром, да се један Печенег и један Рус боре, иаако Иеченег Русапо- ,ј беди, да Русиимајутри године мировати, упротивном случају оии Не се три године од сваког нападаја на Русију уздржавати, За тим обе стране изабраше своје борце; Печенцинеку стразшу људескару, а Руси некогмладића Нерејаслава. Борба се одпочне и млади Рус иосле кратког рвања баци грдног Печенега мртва на земљу. Тај начин ратовања, који су и нека браћа Црногорци својим неиријатељима предлагали, (Живот и обичај Црногораца од Медаковића сгр. 80 и 95) свакако бимного више одговарао здравом разуму него наши обични ратови, у којима се иљадама људи горе иего дивљи зверови кољу. Или како би најпосле било, кад би се спорови царева раснрављали на каквом сабору или суду?