Глас народа

ИЗ ПРИВРЕДЕ. ШТЛ НЛИ ИЛЉЛ РЛД11ТИ. (ПРАВО ПРКШТЛМПЛЊА УЗДРЖАНА.)

Почем у нас није ни икономеког листа, на месечара, ни годишњака, а народ нам се већином бави газдинством, то сам вољан путем „Гласа народа" појчити нашрадени свет, шта му ваља у пољоделству свакојег месеца, свакојег дана чинити, Оа новом годином г -,ал>а нам и нов рад одпочета, моји назорн нећеју црпљени бити кз англиски, Францески и немачки икономиста, де ваља окром добревол>е и труда, и још нешто трећега, које је унас бела врана — а то је капитал. Моји назори бићеју црпљени из практичког живота нашег народа живекег у Бачкој и Банату сложени на пореду са напредном науком данашњег газдинства — други народа, да како, сложени на прама нашем стању и положају, а не, просто, готеко-германски 1 преведено, као што је жали пољу газдинства владао. Оћемо напред — ваља, кад у свим струкама, онда по најпређе у газдинству, јер до кле баћа, Штева, Мија и Гаја, не узстоји на

1 Готи и Гермапи су стари иароди од којих је поиикло данашње племе немачко.

боже у нас, и на самом, шарлатански рахатлук о-

чврстим газдачким ногама, нит ке ваљаги школа ни општина, нит ке бити српске ни уставне свести, већ по ветру тамо и амоповијати се као слаба врба, за туђе кошаре тешко просијаку, коме слепац удељује, У нашег народа, има још и воље, и снаге да се напред креће, само дајмо слике иприлике, пак да буде холандески „гез" и баварски и латински паор. Срамота је по нас свакојако, да ми, који смо културу (просвету) у Угарску донели, данас и у том погледу најзаднији смо, икод добре воље, и код материјалне снаге. Ваља нам се из гњилости извући, пак напријед поћи, како у општини, тако и посебице. Иштемо од нашег пука политичку свест и личну неодвисност, а шта смо учинили за његово материјално васпитање? а знамо да челик самопуца, ал се неповија. Кад баћаШтева Мија и Гаја не узмора молити, цеће се на солгу и домина ни обзирати. Танка ребра свагда повоЈа требају. Оволико у опште, а саде појединце. Емил Чакра.

БАБА НАСТИН КБАРТИР. приповетка. VI.

Шобер пивар имао је једнога посланика на стану. То беше кикиндски заетупник Отојановић, човек по реду први за Отојковићем на лепоме гласу, Он не мишљаше бити војвода, али његова би реч превагнула. За кога би он био победио би. Шобер је био бесан мрзећ пуст, човек. Имао је прилично имање и то га је размазило. У буни је убио једно момче, а иначе више је пута кога из пиштоља ранио или ножем пробо. Шобер је мрзио и на себе, а највећма на Орбе. У Карловци знало је за то свако дете, а како да незна полиција. Још и данданас није на чисто, зашто је Отојановић Шоберу на стан дошао, Ако и нема у Карловци доста ваљаних станова, али боље је ма и у најлошијем него у пустахинском. Отојановићу је то речено, али он држаше, да кад коме није крив да му и неможе ништа и незнађаше даје ОрбинШоберу већ и за то крив што је жив. За чудо му беше да се на тога човека толико виче, јер од кадје Отојановић на стану

код Шобера, овај се сасвим променуо. Пазио је и дворио Отојановића, као да му је мио гост а он као да је Орбин домаћин а не Шваба. У вече је седио по дуже са Отојановићем поред чаше најљепша капљаша, а ујутру му је донаш&о најбољу ладну шљивовицу из свога подрума. Једнога јутра дође Шобер, у собу Стојановићеву. Беше збуњен и усплахирен. Не назове ни добро јутро, но пукне из револвера и обори на земљу човека. Слуга из друге собс дотрчи на пуцањ, али Шобер одапне и други и трећи пут и свали и елугу, који му је притрчао и у коштац св ухватио. Честита душа плати главом а не спасе господара. То беше у јутру рано, а тек после једнога сахата пуче кроз Карловце глас: убијен Стојановић. Видети господара на земљи у крви, а слуга му верна лежи на смрт рањен поред њега и пита га: јесте ли живи господару, причекајте само мало 5 немојте умрети, ја идем брзо