Дабро-босански Источник

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. '241

неколико и за то да све остане по старом — да би веома нотребно би.ло уредити парохије, како би све имале приближно једнако домова, и како би парохов дом по могућнОети био у сред парохије. 4 хуш Надзиратвлк прочита свој рад односно свештеничког сгга^а, који у главном садржи ово: „Прије кратког времена, поренута је мнсао међу нашом браћом свештеницима равној Посни, како се има уредити свештеничко стање; \'с.т>ед чега сам и ја обратио се 13. II. Митрополији, као и свој браћи свештеницима V нашој Херцеговини. У главноме В. Пр. Митрополији писао сам ове моје ријечи: Покренута мисао о уреЗјењт свештеничког с.тања међу српско-православним босанским .свештенством, не би требала, да се и код нас не чује, но да се макар у неколико на томе буде радило; а моје је мњење самопоступно, јер новина наилази иа отнор, па макар она била и племенита и корисна. Руковођен тиме, да се ви очински и за нас евештенике старате, мишљења сач да сваки прото, односно надзиратељ о том поднесе своје мишљење иред Ваше Преосвештенство. „Гледајући сваштеника данас са мотиком или косом у руци, а због тога и у порезним канцеларијама, на и онде ђе се дуван предаје, — а сјутра са „петрахиљем" о врату, изиђе човјеку пред очи његов 4емеран живот, кога мора издржавати и сувише мучећи се." — Пошље ријечи поднио сам В. Пр. Митрополији неколико иредлога: о свештеничким сједннцама, црквено-школским општинама, свештеничком приходу н „биру" са парохије, доплатку пз земаљске или општинске касе, свештеничком Фонду за удовице и сирочад и још неке од мање важности. — На моје писмо В. Пр. Митрополији,

добио сам врло иовољан н очински одговор са наиоменом да се обратим са мој им мислима свештенству, како би се међ\*собно договорилн н заједнички предлоге истој поднијели. Охрабрен тим савјетом одмах се обратих свештенству са овим ријечима: У Христу брате! Са мишљу, да је данас згодно вријеме, кад имамо Србина Архипастира. помишљати, а и мало озбнљније и више порадити на уре1}('н,\' н побољшању нашег свештеничког стања; — јер, каково је данас, запста заслужује таковог мишљења и рада. Данашње, управо рећи, чемерно наше стање, које нас нагони, да се у сваком часу живота п рада бринемо за „насушни хљеб" — не смије се дуго трпити, не само радн нас самих, но и ради народа и цркве; јер оваво стање врло често проузрокује свађу у парохији, на и то да свештенпк заборави и свој свети посао. — Мтт свештеницн требињског нротоирезвитерата прегесмо замолити 1Јз. В. Пр. и - ако би се наше стање поиравпло ; те смо већ V то име и корак учинили, те и службено одговор добили, да се наш духовни отац п врли Архипастпр томе веома радује дајући нам на знање да ће наше ираведене жеље п умјесне намјере очински одобрити н остваритп ; а у исто вријеме даје нам слободу да се међуеобно о томе споразгмијемо, ушљед чега ти н пншемо ове редове" . . . „Увјерени да нећеш пожалити труда. братски те умол.авамо, да своје предлоге о томе поднесепт Ш. В. Пр., како у договорл' са својо.м браћом пађеш за добро \' умјесно, да се \ ј )еди свештеничко сТање и нашој драгој Херцеговини, и то на олакшање п шштем и народном животу. Ми смо наше мисли и предлоге већ поднијели, а надамо се да ћеш то н ти учпнити, колико на корист саме ствари, то-