Жена

ВЕНА 275

је био при свему трговачком духу потпуно душеван човек.

А тек Милана давала је на образ свога мужа више него ни на шта.

Где су се веће грађевине и предузећа давала на јавној дражби, а ту је био и Милан, његова је реч вредила и обично је посао остајао на њему. То је гоцило издавачима посла, јер су знали, коме га поверавају и били су уверени, да ће га предузимач тачно по плану и предрачуну извести. Али то није годило оним другим индустријалцима и предузимачима, који су свикли, да и на мањим пословима заслуже више него што приличи.

Но бадава. Њему и његовој изради није било премца. И поред њега морали су и други да попусте од тврдокорности зарађивачке и да буду солиднији. Али једна малена група људи, која је умела свакојако да ради, није хтела да попусти и договарала се и удружила се, да Милану смета. И вребала је прилику, да Милана присили, да се и он с њоме удружи или да се с њоме изједначи.

За то им се чинила згодна прилика, кад се издавала радња једног великог предузећа, које иде у хиљаде. И зато су се бацили свом снагом на посао. Израдили су, да је план и предрачун за то предузеће спремио један из оне групе, а спремио је онако, како је то њиховој злој намери годило. Милан, сад први пут, није опазио замку, коју су му спремили, и радња остане на Милану.

још није честито ни отпочео ову радњу, увидео је, куда је упао. Али није имао излаза. Обвезали су га јако, да је посао дужан извршити, а ни он се није умео својом речи титрати. И решио се, да ради како треба, а њему како било.

Сад је Милана видела први пут у животу забринуто лице Миланово и натмурено му чело. Видела је велику бригу његову и радо ју је делила с њиме. Олакшавала му је и помагала, где је год могла, не би ли што лакше изашли из ове, сад већ, невоље.