Женски покрет

них способности појединаца. Колико је народа и држава које нису достигле врхунац цивилизације, само зато што cv дуго били под туђим ропством. Какво је код нас било стање пре, а какво после другог устанка. Страх од рата и припреме за рат су један велики терет, велика тешкоћа данашњице, и сви народи желе да га збаце са својих леђа. У последњем рату дрхтале су све европске земље од ратног ужаса, и на окрвављеним фронтовима било је милионима војника и заробљеника и лешева. И те гомиле лешева, те гомиле ратних инвалида, ти потоци проливене крви, то су у исто време велике жртве светске несреће, и велика опомена за будуће генерације. Наше поколење има да испуни најтежи и највећи задатак; а то је да рата више никад ре буде. Ми треба да следујемо речима Исуса Христа, да закон насиља заменимо законом милосрђа и правде међу људима, а тражимо да се најпре у нама самима, пa после у целоме свету зачне мисао о миру. Тражимо да се мисао о миру зачне још у души малога детета, и да се код њега васпитавањем кроз породицу, школу, и друштво развије љубав према његовој отаџбини.

Жена, као мати и васпитачица своје деце, може допринети много покрету за народни мир. Она ћe научити нова поколења да у животу човечанства имају своју одређену улогу, да се народи узајамно допуњују и да су потребни једни другима. У таквој љубави ишчезнуће трагови мржње и тако ћe се осветити најчвршћи темељ мира. Организовање мира је неопходни посао који свака културна нација треба да прими на себе. И самим тим организовањем услова за мир, народи уништавају могућност нових светских сукоба. И у том организовању и стварању могућности за мир међу народима, а нарочито у васпитавању нових поколења која ће искрено волећи свој народ, и своју отаџбину, у исто време схватити душу, потребе и одлике других народа и поштовати све што су они за напредак човечанства учинили, највећу и најважнију улогу има мајка. Борба за мир захтева много фантазије, много вере, много инициативе и много, много моралног јунаштва. Крагујевац

Мирослава Огњановић,

ученица Женске Гимназије.

ја се никако нисам могла надивити и начудити. Држећи газду за руку, ја не гледам куда идем, већ подигнем главу и загледам се у милион белих пахуљица, које нечујно силазе с неба и витлају će око велики сјајних кугла. И мени се чини као да сам и ја на небу и у хору; непрестано сретам звезде и сунце, а по целој васељени пада бели мекани снег, од кога је у мојој души и свима звездама весело". Као што смо већ казали, приповетка нема јединства. То су успомене из детињства и госпођица Јанковић нам их прича природно, без икаквог намештања, онако како јој саме, по асоциацији, долазе под перо. Зато ту има свега: има чак и упутство за кување одличне турске кафе. Она не презире ни најситније појединости, и можда би то била једна од мана, да није искупљена занимљивим и пријатним начином причања, које чини да нам ништа не изгледа досадно. Богдан је „прост човек али није глуп... Не иде много далеко његова памет, али је његов корак сигуран“. И овде су успомене из детињства, успомене поетичне, нежне. Ова приповетка је краћа од Стојана,

Стевића и има више јединства: то је живот једнога сиромашног кравара, живот скроман и прост у својој величини. Богдан је мудрац; ево његове мудрости: „ Ти си срећан човек, Богдане, рекох ја најзад. Ја се и не жалим. И не љутиш се ни на кога? Не љутим се. И никад не пожелиш никоме зло ? Боже сачувај. И не ропћеш на Бога кад ти је рђаво ? Не ропћем. Ја и сад кад чујем да неко грди Бога или ружно говори о њему, не знам шта бих му радио.“ Читамо са великом пријатношћу зато, што госпођица уме да пробуди у нама симпатију за свог јунака. Ми волимо тог Богдана и он нас интересује зато, што у његовој личности има неког великог душевног достојанства, што у њему има љубави према Богу, према животу, чију величину и важност дубоко oceћa, и најзад што је у њему дубоко и сигурно усађен појам правде. Кате Марћели, Дубровчанка, није

толико симпатична као ови Србијанци. Кћи неке властелинке, одрасла у селу, она доцкан дознаје за своје племенито порекло. Сељанка, она се својим племством смешно горди. Има две Кате, вели госпођица Јанковић, „ .. једна потомак аристокрације, с којом се госпари шале и којој се светина руга; и друга Кате, сељанка и мученица која храни и одева и мази ову прву Кате, комичну, претенциозну властелинку.“ Госпођица Јанковић нам даје сјајан, успео, живописан и духовит портрет ове прве Кате, комичне, претенциозне властелинке, и са неколико вешто изабраних појединости оцртава и ону другу, јадну Кате. Кроз причу веје шала и веселост, која у основи садржи нечег тужног. Познанство са Шантићем је њено дирљиво виђење са песником у Мостар'у, такорећи пред саму смрт Шантићеву, када се он oceћao болестан, уморан, скрхан и усамљен. Било би пуно лепих места за цитирање; ево једног: за нашег чедног, нежног, великог песника Шантића вели она тако лепо, у духу и чак у ритму народних песама: умро је Шантић, „Мостару је светлост потамнела".

На Острву је нека врста дневника пишчевог. Госпоћица има врло богат унутрашњи живот, она је нежни песник, њена душа је осећајна и уметничка; она много воли људе, и она воли лепоту природе. Овде, она час слуша своју душу која јој пева песме, понекад сетне, понекад радосне, час посматра и ужива у лепотама природе, али у своме сањарењу, пошто је рођена за приповедача, не заборавља да посматра људе, да нам их приказује онакве какви су и да нам црта живе и интересантне типове, као одличан психолог. А све то заједно прожима њена топла љубав. Можда би ови последњи редови могли послужити да окарактеришу целу књижевну делатност госпођице Јанковић. Несумњиво је да је она морала претрпети утицаје страних књижевности, али као јак таленат, све што је створила у ствари је оригинално, њено. Зато код ње ми осећамо себе, наш српски живот, Србију, те се данас могу поновити оне Скерлићеве речи да је она сва Српкиња, Милица, наша Милица. Београд

Вукосава Милојевић

Ново време, нове методе

Доста дуго слушамо наше истакну те, социалне раднице како се туже, да се велики број редовних чланица њиховога друштва слабо интересује за општи, заједнички рад, сматрајући као довољно што плаћа редовни месечни улог. За материално побољшање удружења то нешто значи, али за стварање тесне духовне и социалне везе међу чланицама, као и за њихово просвећивање и упућивање у друштвене послове, то не значи готово ништа. По нашем мишљењу, многа наша удружења, остала су и сад, кад је живот из основа измењен, ако не са истим, предратним програмом, а оно са старим начином рада. Раније су људи ишли за идејом, данас идеје људима морамо наметати и то упорно, истрајно, смишљено. Прошла су она времена, кад се рад Управе Удружења састојао искључиво у држању седница и других дискусија. Потребан је сада сталан, непосредан контакт са редовним чланицама, правим и будућим. Оне се морају тражити, пронаћи, довести, стално упослити, задржавати, никад из вида не испуштати. Потребан је више, него икад, код нас „Господин Ормозо.“ Нека нам је допуштено да, у кратким потезима, изнесемо његов начин рада. Господин Ормозо дошао је на мисао да у једном најзабаченијем крају вароши Мексико, кварту где је био скуп

свију апаша, легло злочинаца, место нереда, беде, непросвећености, да ту, дакле, отвори једну, радну школу. И сама просветна власт изненадила се, колико пријатно, толико и непријатно што су је потсетили на њену дужност. Тек, дозвола је дата. И, Господин Ормозо појави се у кварту са колицима, пуним књига. На свака врата редом куцао је и понудио no једну књигу за читање. Неки су му залупили врата испред носа, други су рекли да су неписмени, а трећи, из радозналости, узеше књигу. Г. Ормозо напоменуо је свима да ће идуће недеље опет доћи. Друга посета, мало измењено понашање. Они који су, прошле недеље, одбили књигу, сад су је примили, непрочитане књиге задржане су, с молбом до идуће недеље, прочитане враћене и новим замењене. Идуће недеље опет г. Ормозо на вратима сад је умољен да понегде сврати. Са задовољством виде он да неписменима читају писмени, али не рече ништа. И тако, за наколико месеци, сваке недеље, очекује се посета чудноватог човека. Људи, жене, добри и рђави читају, Ормозо гура колица, раздаје књиге, прима натраг, и чека! Док му, једне недеље, њих неколико не предложише да отвори једну школу за њих, напуштене чланове друштва, и за њихову децу, да, ако би им то помогло, да буду боље судбине.

Ако хоћемо, данас, да имамо стварнога успеха као социални радници, оставимо се блаженога, предратнога разговора и договора, чајанки, забава, матинеа има и то свога смисла, али само у границама узмимо то као споредно, а са кристално јасном идејом у глави, шта хоћемо, истинским болом у срцу за социалну, материалну и интелектуалну беду, потпуно и одређеним програмом, са књигама, брошурама, попут г. Ормоза, из Kpaja у Kpaj, из куће у кућу! Друго, ми верујемо да би се код нас радило, врло много и са вољом, кад би се нашем свету показале нове методе рада. Ми смо, у томе погледу, доста немарни према нашем народу: многе наше жене биле су на страни, у најпросвећенијим и најнапреднијим државама, о своме, државном и друштвеном трошку, па су, после повратка, са врло малим изузетком, пренебрегле, баш најважнију ствар: да изнесу, да покажу, да предложе, да наметну, да извојују, не само у Београду, него свуда у нашој земљи, пером и живом речју, нове правце у раду. Мислимо „Женски Покрет“ треба да има сталну рубрику: рад друштава у целоме свету. У тој рубрици изнећемо свој прикупљени материјал: „Кроз хуману интернационалу." А сад преладимо на треће, и ло нашем схватању, најважније, а код нас највише занемарено: стварање, формирање, будућих чланова удружења, из Средине омладине, према циљевима удружења, и за удружење. Будућност удружења зависи исто онолико од мл; де, као и од старе генерације. Управо, са малим изузетком, како старији буду спремали млађе, такви ће им бити. Не један пут чули смо и читали, како се Удружење Студенткиња тужи на слабу помоћ, моралну и материалну, од наших женских друштава. У овоме чланку не мислимо опширно да говоримо no тој теми, желимо тиме да подстакнемо, преко „Женског Покрета“, једну размену мисли о томе питању, управо о начину рада са омладинским организацијама и регрутовању младих снага за удружења. Овде ћемо за сад изнети само своју једну идеју, приведену већ у покушај. Г-ђа Мол Вајс, сјајна поборница за отварање домаћичких школа и течајева у Француској, рекла је, отприлике, једном ово: наши синови пpoлазе сви кроз касарне, служе војску, спремају се за одбрану отаџбине, али ће нам отаџбину бранити, кад рат настане, сејући смрт. Ми тражимо да наше све девојке, без разлике. прођу кроз домаћичке школе и курсеве, где ће се спремати за одбрану народа, сејући свуда чистоту, хиги нско знање, вештину кувања, лепоту, једном речју живот уредан и здрав. Одакле ћемо ми, првенствено, узимати, те будуће наше женске војнике за одбрану нације од болести, пр-

љавштине, мурдарлука и нерационалне исхране, ако не од ученица Учитиљских Школа и студенткиња Университета. Ове године, уз материалну помоћ Подмлатка Ц. К., интелигентно разумевање Управитеља Женске Учитељске Школе, г. М. Марковића, добили смо да по десет ученица поменуте школе (III год.), долазе, недељом пре подне у Женски Клуб, где ће се на пракси научити кувању најпотребнијих, најобичнијих јела. Осим тога добиће упуства за комбиновање јеловника, мешење, отварање ђачких кухиња, социалан рад, хигиену исхране, рад у Подмлатку Ц. К. Раздаће им се књиге, брошуре, расписи у том правцу. Најзад, доћи ће у контакт са целокупном Управом Женског Покрета, упознаће се са духом и правцем њиховога рада на народном просвећивању. Разуме се, колико ћe оне остати привезане за идеју Женског Покрета, зависиће од такта, разумевања и умешности његових чланица. За сад, то је само почетак, покушај, он има да се развија, помаже, допуњује и усавршава. Главно је да би тако, постепено, цела женска Учитељска Школа, све њих по десет, прошла кроз „Женски Покрет", упознала се ближе са радом њених социалних установа. Желели бисмо да чујемо и друге предлога у томе правцу. Београд.

Милева Петровић.

Женски павиљон на Свепољској изложби у Познању

Инициативу за посебни Женски павиљон на Свепољској изложби у Познању је дало Пољско Удружење университетски образованих жена. Павиљон је саграђен према плану архитекта, г-ђе Пиотровске. Носи број 44 и садржаће преглед интелектуалног и обртничког рада Пољакиња, те статичке дате, који ћe илустровати постепени успех еманципације жена у Пољској. Изложба женског рада биће раздељена на 10 делова: 1. дио: Интелектуални рад жена: докторске дипломе, дизертације, научна дела, статистика университетских студија Пољакиња; право гласа, жене посланици. 2. дио: Рад жена у разним звањима. 3. дио: Социалии рад. 4. „ Рад домаћица: велепоседница, средња господарства и сељакиња. 5 дио: Жене у индустрији. 6. „ Организација домаћичких друштава. домаћичких установа и савеза. (Свесловенски Савез домаћичких удружења у пројекту). 7. дио: Уметнички женски рад: вез, ћилими, уређење сеоских кућа. 8. дио: Физички одгој.

Страна 4

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ"

Број 11—12