Женски покрет

9. дио Пољакиња у иностранству (емиграција). 10. Базар. У женском павиљону биће салон за одмор и кавана. Веома би било лепо и корисно кад би југословенске жене посетиле у што већем броју ову изложбу и поближе се упознале са културним и социалним радом Пољакиња. Најјевтинији начин путовања је у групама по 25 особа. Пољска влада даје за посет изложбе повластице на железницама и бесплатну визу. Све информације могу се добити на овој адреси: Miejskie biuro Kwaterunkowe. Poznan, ulica Glogowska 42. Варшава.

Dr. Теодора Крајевска.

Брак и политика популације *)

*) Предавање одржано на „Народном Университету“ у Сарајеву.

I. Узроци опадања рађања. Све мањи број рађања здравих и јаких потомака у одређеном времену, т.ј. опадање процената рађања у односу са истовременом смртношћу индивидуа у доба, у којему се не предпоставља физиолошка смрт угрожава прираст становништва неке земље, а тиме и егзистенцију дотичног народа. Од најдавнијих до данашњих времена налазимо покушаје реалног старања о кретању становништва у смислу одржавања народа и раса али то старање није имало увјек успјеха. Хисторија нам пружа довољно материала за изучавање изумирања народа и нестајања раса и показује у свим тим случајевима извесне заједничке-симптоме. Један од најеклатантнијих заједничких симптома, које се пријављују увјек као увод у слабљење, дегенерисање и пропадање народа и расе јесте пропадање бракова и то или у форми све ређег склапања брака, или у форми све чешће невјере у браку, која доводи до нездравог промискуитета (мешања). И један и други начин угрожавају егзистенцију народа, јер услед њих пада проценат наталитета т.ј. рађања било намерним ограничавањем порођаја, било да ограничени број порођаја настаје као последица нездравих сексуалних одношаја. Да ли природни закони предвиђају пропадање извјесних народа за вољу других, који истом почињу да се развијају није могуће сада третирати; постоји схватање да заједнице органских јединица подлежу истим законима, којима и индивидуе: утом случају закону самоодржања. Кад појединци или органске заједнице тај инстинкт самоодржања не могу на природан начин да задовоље они тај проблем решавају на начин мање или више користан, одговарајући њиховом степену културе: до данашњег дана појединци га задовољавају ванбрачним одношајима, без даљих обавеза за последице а народи насилним мјерама за своје бројно повећавање, у већини случајева освајалачким ратовима са заробљивањем суседних народа, са мало или без икаквог обзира на последице, Какви су били резултати таквих мјера, најбоље илустрира пропадање римског царства. Велики губици људи услед ратова, нарочито губици мушкараца, способних за брак и потомство већ у републиканском Риму забринули су државне факторе, одговорне за постојање и ширење римске власти, они су били разлогом, да је 445 године прије Хр. издата Lex Caji Canuleji, по којој се форсирају бракови између плебејаца и патриција. Намјера је била јасна: што више бракова са што нише дјеце да се изравнају губици и ев. повећа бројно стање римског народа. Социолози су сагласни данас у томе, да су ове мјере биле добре с политичког, али штетне са еугеникког т. ј. са становишта доброг и здравог наслеђивања. Ова тврдња налази оправдање у даљњем факту, што су старе римске фамилије са својим здравим и чистим схватањем о дужностима у животу почеле услед све чешћег мешања са хетеро-

геним елементима пропадати, а настала раскош и необуздана тежња за уживањем све више је одвраћала још преостале римске младиће од одговорности и брига у браку. Све мјере па и задња Lex Papia Рорреа издата већ 9 година после Хр., која обећава разне повластице људима, који се жене нису успеле, да сачувају римски народ као расу. Све те мјере повећавале су привремено број становништа римског царства, али ти биолошки страни елементи, у колико су умножавали број освајалачких јединица носили су тешку опасност за егзистенцију римског народа. Многобројни потомци насталог панмискуитета нису могли својим квантитетом обранити етичке и биолошке принципе здравог народног живота, јер су им недостајали конституционални услови и Римљани, као и велика ведра њихова култура морала је подлећи навали једне нове идеологије, коју су носили људи биоолшки чишћи, ради тога отпорнији и јачи. Противан примјер показују нам до данашњих дана Кина и Јапан. Порекло њихових савремених фамилија налазимо у хисторији прије 3000 година. Кинези и Јапанци покоравају се нарочито једном свом друштвеном и религиозном закону, који је поред тога и опште природни закон: да оставе бар једног потомка као способног носиоца и усавршитеља стечених добара. Зато ретко који Кинез или Јапанац остаје неожењен, ретко који се жени странкињом а они, који немају потомства адоптирају дете своје врсте са прије споменутом намјером. На жалост немам статистичких података о демографији, т. ј. о кретању становништва Кине и Јапана. Али ми знамо једно: Кинези и Јапанци одржали су се као прилично чисте расе, са одређеним својим културама. Њихове културе нису стационарне; оне се апсорбујући тековине млађе европске цивилизације усавршавају ; а познајући и услове за здравље и усавршавање расе међутим условима у првом реду дајући важност браку они су без нарочитог форсирања успјели да одрже известан број својих здравих и отпорних јединица, створиле за Европу познату „жуту опасност". Та опасност није условљена толико бројем, колико расним и културним особинама тих народа, а престала је бити тако актуелна, откако су европски народи увидили, да су са својим нерационалним друштвеним уређајем сами за себе највећа опасност. Осим Кинеза и Јапанаца пружају нам сличан пример у нашој непосредној близини Јевреји. Расијани по читавом свијету, подвргнути разним утицајима они су показујући соматске и психичке знакове асимилације ипак се одржали на цјелом свијету као једна органска заједница т. ј. као раса. Разлог је томе по неким ауторима њихов високи наталитет, који опет услед смишљеног одабирања с обзиром на чистоту расе при склапању бракова, услед не фразерске, него реалне заштите брака наилази на добар терен у смислу његовања јаких јединица. Томе треба додати сваком њиховом члану дубоко усађену чежњу за потомством, чежњу, која карактерише читаву психологију јеврејске расе. Из ових неколико примјера може се видити куда води једнострана политика популације т. ј. она, којој је циљ само умножавање народа а куда она, која се првенствено брине о томе, да створи здраве услове за Живот нових поколења. Од краја XIX стољећа све европске културне државе са малом изнимком почеле су показивати стално назадовање у склапању бракова и с тим у вези опадање порођаја и могућности правилног његовања потомака Овај факат још није значио пропадање европских народа паралисала га је смањена смртност, нарочито међу дјецом, па је извјесни вишак био мали, али стални прираст становништва. Али је свјетски рат ово стање погоршао. У Њемачкој н. пр. склапано је прије рата односећи се на данашњу величину територија го-

дишње 460.000 бракова. 1915 пао је тај број на скоро половицу: склопљено је те године свега 250.000 бракова. Према броју склопљених бракова 1913 и 1914 могло се је за даље четири године т. ј. до 1919.) очекивати 2,350.000 бракова; стварно их је склопљено само 1,530.000 то је такав губитак, као да 1 и ¾ године уопште није склопљено бракова. Сличне резултате показују и све остале зараћене државе. На 1000 становника склапано је годишње бракова: у Италији 5; у Белгији 2.5; у Француској 2.5. Истовремено је склапано бракова у незараћеним државама на 1000 становника: у Швајцарској 7, у Шведској 6, у Норвешкој 7, у Данској 7. Смањивање бракова имало је за последицу и смањивање порођаја. У Француској, у којој се падање наталитета почело примећивати већ иза револуције досегло је опасне цифре за време свјетског рата. У Њемачкој, у којој опажамо ту исту појаву од године 1901 рођено је за време рата 3,200.000 мање, него да су остале нормалне прилике. У свему, у земљама, које су претрпиле свјетски рат пао је наталитет од 1901 до 1926 за 11%, а у онима, које нису ратовале за 9%. Кад се узму у обзир велики губици људи у рату и кад се види, да и иза рата у скоро свим европским земљама проценат наталитета стално пада разумљиво је, да су мање више све европске земље почеле размишљати о томе, како да се накнаде ти губици, да би се уклонила опасност пропадања европских народа. II. Мјере против опадања рађања Од модерних европских држава до сада је најенергичније мјере подузимала Француска, да повиси број порођаја, како би осигурала што већи прираст становништва и тиме своју националну егзистенцију. Од Loi Roussel крајем XIX вјека, који је инаугурисао заштиту ванбрачног детета, и преко Loi Paul Strauss из почетка XX века до новчаних награда фамилијама са много дјеце у данашњим данима све те мјере бар за сада нису показале никаквог обратног успјеха у погледу нарочитог бројног прираста становништва. Али с друге стране видимо да су од француске револуције до данас предузете мјере за заштиту брака, као најповољније средине за одгој нових и здравих покољења и специална мјера за заштиту мајки и дјеце имале за резултат не многобројне, али зато јаке индивидуе, које су умјеле носити и усавршавати нарочита обележја своје расе и своје културе. Да је стално опадање порођаја у свим културним државама с обзиром на егзистенцију њихових народа постала актуелна тема за одговорне факторе доказује конгрес за испитивање кретања популације цјелог свјета, који се одржао у јесени 1927 године у Женеви и на којем су учествовали најистакнутији представници биологије и социологије свих земаља Европе (изузев балканских) као Grotjahn, Gini, Leon Bernard, Calmette, Haveloc Ellis, Haldane, Wells и др. и неколико жена представница женских организација из Америке, Аустралије, Индије и Скандинавије (Marg. Sanger i Miss Mabel Buer). Peзултат тога конгреса je образовање сталне интернационалне комисије, којој је сврха испитивати проблем популације. Професор анатомије у Бечу Tandler познати антрополог и социолог разделио је у свом малом али врло добром дјелу „Bevolkerungspolitik u. Ehe“ пополитику популације у три групе. 1. Од првих њених познатих манифестација у хисторији до данас појављује се империалистичка политика популације са циљем, да повећа број освајалачких јединица. 2.) Као последица индустрије појављује се меркантилистичка политика популације, којој је циљ, да појевтини радне снаге и повећа производњу. Ове две прве групе показале су досада мало и слабих резултата,јер су биле једностране и имале су за циљ само квантитативно повећање

народа, без обзира да ли ћe та умножавања користити с обзиром на његов квалитет и да ли ћe бити трајна с обзиром на социалне прилике. 3.) Тек у најновије доба појављује се социална политика популације, која у себи садржи све постулате квалитативне политике популације. Она сматра квалитет једнако одсудан за егзистенцију народа као његов квантитет. Према томе, можемо peћи да је правилна политика популације она, која људски живот и људску енергију сматра највећом вредности друштва, и која довољно уважава утицај појединаца на квантитет и квалитет етнолошких и биолошких заједница. Социална, управо квалитативна треба да буде свака политика популације а људима са довољно развијаном социалном свјести треба да постане дужност испитивати могућност за свјесно усавршавање свога потомства, а тиме свог народа и цијелог човјечанства. Поставља се питање, којим начином и у којој форми могу да се примењују принципи те квантитативне политике популације који се све више приближују опажањима природне селекције? Долазећи тако до општих биолошких факата ми морамо констатовати да је данас као у прошлости тако и у будућности брак једини начин и једина форма у којима се може вршити практички квантативна политика популације. Наставиће се Сарајево

Dr. Маша Живановић

Један велики напредак у домаћинству

„Женски Покрет" је у бр. 9 од 1 маја т. г. навео један став Анатола Франса односно женске лепоте. Он вели: „Жена је најлепше божје створење, али су људи криви што им доцније постане обична, јер она своју лепоту у кухињи заједно са јелима скува и испече“. Ми нећемо овде претресати, да ли је тај став потпуно тачан, али покушаћемо да докажемо да кухиња може бити тако подешена, да се женина лепота „не искува и не испече у њој“. Удобност, разумност (рационалност) и штедња, тек се код нас почињу да уводе у кухињу. До скора се кувало и пекло на отвореном огњишту, доцније се почело са увођењем штедњака постизати уштеда на. дрвима, и на томе се остало. Позната је ствар, како је лети несносно у кухињи, јер се само један део топлоте искоришћава за кување и печење, а највећи део оде кроз димњак и троши се на само загревање кухиње. Тај примитивни начин кувања је одавно одбачен у целоме свету. Тамо се и по селима искоришћава гас (плин) т. зв. светлећи или боље рећи загревни гас за кување и печење у кухињи. Поред тога плин се много троши и за загревање воде у купатилу или за осталу употребу, јер се за неколико минута вода добро загреје; у крајевима са благом климом и за мање просторе употребљава се плин и за загревање пећи и друге техничке циљеве и т. д. Која су преимућства гасу над штедњаком ? Прво, отпада брига и напор за набављање, смештање и припремање дрва; само се једна славина одврне и ви имате све на расположењу. Друго, нема потребе за потпаљивање и распаљивање ватре, и губљење времена у мучењу око тога. Треће, ватра се може регулисати по жељи, те не треба непрестано гледати у лонац или шерпу, већ се може обављати други посао за то време, и тако се постизава велика уштеда у гориву и времену. Четврто, кухиња се лети не загрева, те се они што у кухињи раде, не морају знојити. Знојење натерује на пиће, па се често не пије вода већ алкохолна пића, што доводи до хроничног алкохолизма, који није тако редак код кувара и куварица.

Број 11—12

„ЖЕНСКИ ПОКРЕТ“

Страна 5