Женски покрет

tome slučaju, ako je nasleđe određeno testamentom. Po zakonu takođe žena nema prava nasleđa po mužu, tek kad muž nema srodnika ni iz čestog kolena po materinoj lozi, ona je njegov naslednik. Možemo misliti, kako utiču takve odredbe tako važnog porodičnog prava na mentalitet žene i muškarca : žena postaje još manja po svojoj vrednosti, muškarac još veći. I dalje se može misliti koliko je teško izvući takvu ženu iz njene potčinjenosti, održavane kroz toliko decenija i tradicijom i zakonom. Na ostalim područjima Jugoslavije osim Crne Gore važi još uvek ili austrijski građanski zakonik iz godine 1811 sa novelama iz godine 1914, 1915, 1916 (Slovenija i Dalmacija), ili isti građanski zakonik bez novela (Hrvatska i Slavonija), ili madžarski građanski zakonik (Vojvodina), a u Bosni i Hercegovini austrijski građanski zakonik sa nekim izmenama. Crna Gora ima iz godine 1888 tkzv. Imovinski zakonik, a porodično i nasledno pravo raspravlja se po starim narodnim običajima, i prema tim običajima sprovedeno je prvenstvo muškarca u nasleđivanju do krajnjih granica, ne samo do šestog kolena kao što je u srpskom građanskom zakoniku. Kad govorimo o pravnom položaju žene, treba napomenuti još jednu odredbu, koja važi samo za muslimanke. Za muslimane važe posebni šerijatski propisi, kako u bračnom pravu, tako i u naslednom. Prema šerijatskom bračnom pravu muslimanka može tražiti razvod braka u izvesnim slučajevima, a muž ima pravo da ženu otpusti, t. j. da se razvede s njom bez ikakvog razloga i u svako doba. Iz srpskog grđanskog zakonika treba naglasiti još jednu odredbu u pogledu vanbračnog deteta : La recherche de la paternité est interdite... Tradicionalno shvatanje o ženinoj ličnosti je u mnogim delovima naše zemlje veoma teško. Ne možemo se upuštati u pojedinosti, tek navodimo samo neke primere : u mnogim krajevima (Crna Gora, Južna Srbija, Dalmacija) žena ne sme sedeti pored muža za stolom ; ona ga sme samo služiti i mora jesti odvojeno u kuhinji; ona ne sme leći, dok se muž ne vrati kući, mora mu prati noge ; porađati se ne sme u kući, nego na polju, pri rađanju ne sme ležati itd. itd. I ako ove tvrde tradicije ne pritiskuju ženu u svima delovima naše države, ipak je dovoljno da je stežu u jednom velikom delu, pa nam je napredak otežan. Čovek ramlje, ako ima samo jednu nogu kraću, a isto tako narod ne može čvrsto stati, dok nisu svi njegovi bar donekle iznivelisani. Pošto smo mi u pretežnoj većini seljački narod, skoro još bez izrazite staleške formacije, priliv inteligencije u varoši je još uvek u glavnom vezan za selo. Posledica toga je da inteligencija donosi sobom sve predrasude prema ženi, sve nepoštovanje prema njenom položaju u porodici, društvu i državi. Ta inteligencija tvori javno mišljenje, pa radi toga javno mišljenje nije mnogo raspoloženo prema našem pokretu, smatrajući ga kao neku vrstu izdajstva omiljenih tradicija. Naravno da ima i lepih izuzetaka, ali ipak možemo reći da je u glavnome javno mišljenje nama protivno. To se uvek vidi, kad god izbije preko dnevnih listova debata o nekom ženskom pitanju. IV. Istakla sam naročito dve činjenice, koje smatram za velike propreke u našem radu. Treba da napomenem još jednu, i ako ima samo parcijalnu važnost. Među našim stanovništvom ima i muslimana. Oni u istini nemaju ni u jednoj pokrajini ni apsolutne, ni relativne većine. Kompaktno su naseljeni samo u Bosni i Hercegovini (31.1%), u Južnoj Srbiji (47.9%) i donekle u Crnoj Gori (11.4%). Pošto su bili oni nekad gospodari jednom delu naše zemlje, a u Bosni i Hercegovini pored toga posle okupacije protežirani od austrijske vlade, oni su ostavili duboke tragove na mentalitet stanovništva. O tome piše gospođa Dr. Maša Živanović sledeće: »Karakteristika toga mentaliteta jesu s jedne strane nepokretnost, indolencija, posledice fatalizma : one su razlog otsustvu i nepriznavanju težnje za usavršavanjem, a s druge strane južnačka senzualnost, koja se često postavlja kao cilj zemaljskog života. I ako se ovim kvalitetom ne mogu odreći izvesne pozitivne vrednosti, one n. pr. omogućuju zavidni vedri stoicizam muslimana. Pomoću ovih kvaliteta stvorio je naš muslimanski elemenat, specijalne žene, neobičnu jednu poeziju koja se najbolje ogleda u lirici i vezovima. Ipak u glavnom ove su osobine jednostrano prevladavši prouzkovale jaki zastoj u intelektualnom razvitku muslimanke. A kako su muslimani kroz stoleća u spomenutim krajevima pretstavljali gospodstvo, ove osobine pokazuju se u jakoj meri i na ostalom stanovništvu svih vera Bosne, Hercegovine i Južne Srbije, specijalno na ženskom delu. U većini slučajeva smatra se Islam razlogom za pre spomenute psihičke kvalitete i za društvene običaje, koji su od muslimanke i ostalih žena ovih krajeva učinili igračke u rukama muškaraca. Ovo tumačenje nije tačno. Koran, osnov muslimanske religije i s njim vezanog zakonodavstva, u osnovu je liberalan i pristupačan razvitku (dokaz prilike u Turskoj). Ali je Koran u našim krajevima našao rđave tumače, i tako su mnogi propisi Korana nepravilno i tendeciozno objašnjavani, postali običaji, koji svoje vernike, specijalno žene, jače vežu od ma kakvog zakona. Pokrivanje lica muslimanki takav je običaj, nastao rđavim tumačenjem zakona, običaj tim sudbonosniji, što su ga prihvatile i hrišćanske žene, koje su se pokrivale do pre 30 godina. Zatvaranje muslimanki u haremima imalo je za posledicu da i naše žene i devojke 1 živeći stalno u jednom gradu, tako su se zatvarale u kuće da nisu poznavale ni najbliže ulice u čaršiji, i ako to Koran ni muslimankama ne zapoveda. Odnos žene u braku po šerijatu i ako se ne može smatrati idealnim opet daje ženi mnogo više pravanego što ga ona danas stvarno uživa, pošto se niko ne brine da je uputi u postojeće propise. I ako Koran postavlja ženi kao osnovnu zadaću odgoj potomstva, nigde joj ne zabranjuje njen dalji duševni razvitak. Ispunjavanje islamskih propisa i verskih obreda nipošto ne sprečava ženu da poštenom zaradom stekne duševnu i materijalnu samostalnost. Kako je spomenuto : u prvom redu nepravilno tumačeni verski propisi stvorili su običaje i javno mišljenje, koje je muslimanku do današnjih dana zadržalo u duševnoj nesposobnosti za samostalan život,

ne dajući joj ne samo mogućnost najprimitivnijeg opšteg obrazovanja, nego u prkos održavanja specijalnih verskih škola, tkz. mekteba. Ni u njima se nisu pobrinuli da žene makar o svojoj veri dobiju ispravne i jasne pojmove«. Iz uticaja dugotrajnog turskog gospodarstva možemo objasniti mnoge pojave u našem javnom životu, koji su česte nepojmljivi mentalitetu zapada. Treba još mnogo vremena da izbacimo sve što smo nasledili iz ranijih nemilih vremena, a treba još više vremena da muslimanski ženski svet skine lance, koji ga pritiskuju još iz prošlih stoleća. Već su znakovi tu, da je počeo preokret, i da citiram još jednom gospođu Dr. Mašu Živanović, koja obeležava taj preokret sledećim rečima : »Ali uprkos velikoj konservativnoj masi muslimana, i u prkos do preklane važećeg zakona koji je tolerirao nepohađanje osnovnih škola, brzo iza oslobođenja muslimanka su ženska deca počela da polaze i srednje škole, u čemu ih je naročito pomagalo kulturno društvo muslimana, »Gajret«, otvarajući im stručne škole i konvikte, i dajući stipendije za srednje škole i univerzitet. Danas ih ima po svim srednjim školama, na univerzitetima, kod nas i u inostranstvu, ima ih diplomiranih učiteljica, profesorka, pravnica, a nauke svršavaju prva nudilja i prva medicinarka. Ipak ovi rezultati ne zadovoljavaju današnja vremena, jer gro muslimanki još danas živi u potpunom neznanju i nespremnosti za rad, tako da sačinjava veliki kontigenat prosjaka i javnih i tajnih prostitutki«. V. U najvećim potezima prikazala sam zemljište, na kome su počele naše feministkinje da rade. Mislim da svaki objektivan posmatrač mora priznati, da to zemljište nije bilo dovoljno pripremljeno za setvu ideja, koje čine moderan pokret žena. Time naravno nije rečeno, da se naše žene ranije nisu ni najmanje interesovale za svoj položaj, i uopšte za javni život. Mi imamo iz doba dok su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci odvojeno veoma lepe primere ženinog afirmiranja u javnome životu, u književnosti i umetnosti. Buđenje nacionalne svesti početkom XIX veka nije ostalo bez uticaja na žene i one su se i ako samo u malom broju pojavljivale na svima onim područjima života, koji su bili u tesnoj vezi sa nacionalnom akcijom. Docnije, pri kraju XIX veka pojavljuju se i one žene, koje propagiraju pravo glasa za žene, njeno ekonomsko i socijalno oslobođenje. Posledica fakta da su žene krajem prošloga veka počele ulaziti u razne profesije, pokazala se u pisanoj i govorenoj reči za ženino oslobođenje. Takođe je razvitak industrije, koja se kod nas počela razvijati docnije nego u zapadnoevropskim zemljama učinio, da su i radnice ulazile u ta pitanja. Industrijsku radnicu je naravno najviše privukla socijalno - demokratska partija. Socijalno - demokratske partije postojale su pre rata u svima delovima naše današnje države i one svuda znače mnogo za buđenje ženine svesti. Delatnost tih partija je bila skoncentrisana samo na veće varoši, a selo, ako se tamo slučajno nije nalazila industrija, ostalo je skoro netaknuto. Kolikogod bi bilo privlačno, da prikažemo predratni rad pojedinih naših žena i pojedinih grupa žena, ipak se ne možemo u to upuštati, nego ostavljamo taj prikaz za docnije, kad Alijansa Ženskih Pokreta izda jedan opširan pregled o radu jugoslovenske žene. Kakav će biti krajnji uspeh promena, koje su počele sa svršenim svetskim ratom u javnom i društvenom životu, to danas još ne znamo : da li jedan dubok preokret i polet materijalne i duhovne kulture, ili jedno strašno srozavanje? No, za sada možemo konstatovati samo činjenicu: da je svršetak svetskoga rata probudio i kod nas puno snaga, koje su bile do tada skrivene svaki je hteo .da nešto stvara, radi, usavršava. Bilo je mnogo besplodnih udaraca u vodu, mnogo oduševljenja koje je izgorelo kao slama, ali nešto od svega toga prvog širokog zamaha je ostalo. U to doba počele su i Jugoslovenke izgrađivati svoju feminističku organizaciju, ali ne još kao jedinstvenu za celu zemlju. Bio je odmah ostvaren dodir među pojedinim ličnostima iz svih većih centara, ali do zajedničkog rada nije odmah došlo. Snašle smo se u novoj, nedograđenoj kući prvi put, i nismo se još poznavale, nismo znale jedna o drugoj kakvim moralnim i duševnim kapitalom će svaka od nas pomagati da sagradimo lep, prijatan i solidan dom. Polako se došlo do zajedničkog rada i do zajedničke organizacije. Ako sada pogledam unazad do onih prvih dana našeg upoznavanja, do izmene misli pa i do danas, meni izgleda da smo prešli jednu krivulju: prvi dodir je bio pun oduševljenja bez svakog predumišljaja, ispunjavao nas je zanos, koji apsolutno nije dopuštao da vidimo i najmanju prepreku, ni unutarnju ni spoljnu. Mi smo htele da u jednom drskom naletu osvojimo sva prava, jer su nam primeri iz drugih zemalja kazali samo pobede, a prepreke nismo videli ; posle nekoliko prvih uspeha krivulja postiže vrhunac, a tu se ne zadržava dugo, nego počne opadanje do tačke, sa koje polazimo lagano i konsekventno u čvrstom, nepokolebljivom redu. Naše prvobitno oduševljenje, naše bezgranično verovanje pretrpelo je mnoge potrese, što je sasvim prirodno. Srpkinje, Hrvatice i Slovenkinje živele su i razvijale su se u tako različitim okolnostima, po temperamentu se razlikujemo, tradicije koje vučemo sobom različite su, a pored toga je bio rad naših političkih partija više upravljen na to da podvuče razlike nego da ih jednim smotrenim radom što pre izgradi, bar one koje se mogu, a sve to naravno nije ostalo bez uticaja i na naš rad, na naše zajedničke odnose. Ali, iskreno moramo priznati da su žene uprkos svima velikim smetnjama uspele da i kroz najteže dane sačuvaju osnovu za svoj zajednički rad, da faktično izvrše ujedinjenje redova feministkinja iz svih delova naše zemlje. Alijansa Ženskih Pokreta ima moćan temelj, ona u istini pretstavlja volju i težnju feministkinja Srpkinja, Hrvatica i Slovenkinja. Ona ima kao naročita grupacija ženskih društava pojedinih Ženskih Pokreta i naročiti zadatak među svima ostalim ženskim društvima u našoj zemlji, zadatak da krči puteve budućoj jugoslovenskoj ženi, koja će biti samosvestan čovek.

Број 9.—10

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 3