Женски покрет

VI Prva feministička organizacija osnovana je u Beogradu godine 1919 sa imenom »Ženski Pokret, društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava«. Njen program obuhvatao je dve tačke : 1.) Prosvećivanje žene. 2.) Sticanje svih građanskih prava. Prosvećivanje je bilo smišljeno u najširem smislu, t. j. upoznavanje žene sa političkim, socijalnim i kulturnim životom sadašnjice, što se jasno ocrtavalo u nizu predavanja, koje je društvo u prvim godinama priredilo. Glas probuđene žene brzo se čuo širom cele zemlje, i još iste godine je bio osnovan u Sarajevu takođe »Ženski Pokret«, dakle u varoši, gde svesnu feministkinju na svakom koraku potsećaju žene pokrivenih lica, da treba raditi, raditi i raditi. Organizacija feministkinja dobila je iduće godine veliku pomoć u listu, koji je počeo izdavati »Ženski Pokret« u Beogradu. 18 aprila 1920 godine izašao je prvi broj »Ženskoga Pokreta«, prvog sasvim feminističkog lista u našoj zemlji. Feministkinje su dobile centar, svima jednako pristupačan. Iz svih delova zemlje javljale su se one sa člancima. Prva dva »Ženska Pokreta«, u Beogradu i Sarajevu, neumorno su propagirali ideje ženskoga pokreta i one su počele pronicati i u unutrašnjost. Šta to znači, propagirati u tim malim varošima oslobođenje žene iz tradicionalne potčinjenosti, to može pravilno oceniti samo onaj, ko dobro poznaje uzani krug, u kome se kreće život u takvim mestima. Sigurno je da je propaganda bila po malo olakšana težnjom za slobodom, kojom suse u to doba još nesmetano opijali svi narodi u Evropi. Akcijom Ženskoga Pokreta u Beogradu bili su osnovani Ženski Pokreti u Kragujevcu i Požarevcu, a akcijom sarajevskog Ž. P. u Travniku, Livnu, Bugojnu, Visokom i Bosanskom Brodu. U većim centrima ostalih delova države u to doba još nisu postojali Ž. P., ali su postojale u Zagrebu i Ljubljani druge ženske organizacije, koje su se borile za politička prava žene. U Zagrebu je bilo osnovano godine 1919 »Udruženje Jugoslovenskih Žena«. Ovo Udruženje održalo je 25 februara 1919 godine prvu skupštinu za žensko pravo glasa, na kojoj je bila primljena rezolucija sa zahtevom da se pozovu žene »k svim vijećanjima o promjeni našeg zakonodavstva, da se podjeli ženama aktivno i pasivno pravo glasa za opštine. »Rezolucija svršava ovim rečima: »Tražimo da se kod raspisa prvih izbora za konstituanlu države Srba, Hrvata i Slovenaca ne zaboravi na nas žene, jer mi nećemo rnirovati dok ne postignemo naša ljudska prava«. Dve godine kasnije, 1921, ovo društvo opet održava javan zbor za žensko pravo glasa, na kome su govorili i pretstavnici političkih partija. Iste godine održalo je društvo još jednu javnu skupštinu povodom opštinskih izbora u Zagrebu. Ovaj zbor je imao ogroman uspeh, što se videlo po tome, što su sve političke partije u izborne liste unele i žene. Pošto se pokazala potreba da ovo društvo skoncentriše svoje snage na socijalnoj zaštiti žene, ono je docnije prestalo sa feminističkom propagandom, a dalo je još inicijativu za osnivanje Ženskoga Pokreta. U Ljubljani je radilo u istome smislu »Splošno žensko društvo«, osnovano još godine 1901, koje je aktivno sarađivalo do godine 1918 na svima akcijama austrijskih žena za dobivanje političkih prava, u tome smislu je nastavilo i posle godine 1918. Ovo društvo je odmah u početku svoga rada osnovalo u Ljubljani prvu javnu knjižnicu. I ako još nisu postojali Ženski Pokreti u svima većim centrima naše zemlje, ipak su postojale jake lične veze među feministkinjama u tim centrima. Ove veze pojačavale su se radom, kojim su počele one još godine 1920 u tadanjem Narodnom Ženskom Savezu. Kad su one prvi put istupile u N. Ž. S. sa feminističkim zahtevima, njima je bila oduzeta reč, ali za nekoliko godina smotrenoga rada, one su postale važan faktor u Savezu, i od godine 1922 dalje nema ni jedne skupštine Saveza, na kojoj feministkinje ne bi imale glavne referate. Lagano su prodirale u konservativne redove naših žena i osvajale teren za svoju propagandu. To još naravno ne znači da su sve žene, koje dolaze na skupšine Saveza, i nas čuju, ubeđene feministkinje. Ne, one to nisu ali nam se sve više približavaju, i one koje će doći iza nas u feministički pokret, osećaće plodove ovoga našeg rada. Godine 1925 stupila je na čelo Saveza feministkinja, gospođa Leposava Petković, koja je došla na položaj pretsednice Saveza sa položaja pretsednice Ženskoga Pokreta u Beogradu. I njen izbor smatramo kao svoj uspeh. Godine 1925 i 1926 veoma su značajne za naš pokret : osnivaju se Ženski Pokerti u Zagrebu, Splitu i Ljubljani, i uporedno s tim Pokreti u manjim mestima : Brodu na Savi, Varaždinu i Šibeniku. Sada su bile skoro u svima većim centrima feminističke organizacije, samo još Južna Srbija i Vojvodina su ostale bez Ženskog Pokreta. U Vojvodini, na žalost, nismo prodrli još ni u jednu veću varoš, nego imamo od godine 1927 i dalje Ženski Pokret u jednom manjem mestu, u Belom Manastiru. Ali, i u Južnoj Srbiji je počelo prodiranje, zahvaljujući radu beogradskog Ženskog Pokreta, koji je godinama domaćičkim kursevima u unutrašnjosti spremao teren za naš rad. Osnovali su se Ž. P. u Resnu, Bitolju i na posletku i u centru Južne Srbije, u Skoplju. Kolikogod smo se uvek obradovali, kad su se u malim varošima skupile žene u Ž. P., ipak smo uvek i strahovali. Poznajući prilike, mi smo znali da ćemo moći održati te Pokrete samo na taj način, ako bi bilo u stanju da iz bližih centara neprestano dolazi pobuda za rad i pomoć. Mi to nismo u stanju da dajemo; pre svega naša materijalna sredstva su minimalna, a drugo, sve naše feministkinje, koje su sposobne za propagandu, raspolažu samo sa onoliko slobodnog vremena, koliko im preostaje od poziva. Među nama nema ni jedne, koja bi se mogla sva posvetiti femimstičkoj propagandi, a šta to znači, to može svako razumeti. Događaji su nam dokazali da je naše strahovanje bilo opravdano : Ženski Pokreti po malim varošima jeđan za drugim su usahnuli, ostali su čvrsti samo u Varaždinu, Belom Manastiru, Kragujevcu. Svi Ž. P. u zemlji imaju jednak program, koji izvode prema prilikama svoga mesta, a pored toga još svaki Pokret vrši specijalan rad, koji je najnužniji za dotični kraj. Tako su naročito Ž. P. u Beogradu i Sarajevu izveli akcije za prosvećivanje seoske žene time što su u selima osnivali tromesecne

kurseve za domaćinstvo, kurseve za analfabete, kurseve iz higijene itd. Beogradski Ž. P., koji je veoma rano počeo sa ovim radom, održao je 45 domaćičkih kurseva u selima i malim varošima. Na svima tim kursevima objašnjavalo se učenicama, šta znači ime »Ženski Pokret«, i tako je i na selo prodirala reč o ravnopravnosti žene sa muškarcem. Ovi kursevi su imali vanredne uspehe i često su seljaci govorili organizatorski tih kurseva, neumornoj članici beogradskog Ž. P., Darinki Lackovićevoj, da bi bilo mnogo bolje da sede u parlamentu onakve žene kao što je ona, nego muškarci koji se pokažu na selu samo pred izbore. Ženski Pokret u Sarajevu priredio je 16 analfabetskih tečajeva sa 265 učenica, organizovao 3 domaćičke škole na selu i 3. u Sarajevu, izmedu ogromnog broja predavanja, koje je imao taj Pokret, 11 ih je održao na selu o ženskom pitanju. Ovakav rad na selu je skopčan sa ogromnim teškoćama, i Pokreti sami ne bi ga mogli vršiti, da nisu državne vlasti priskočile u pomoć sa materijalnim sredstvma, što su uvek činile rado, jer im je korist bila evidentna. Ovaj rad za osnovno prosvećivanje žene, naravno, nije zauzimao glavno mesto u našem radu, nego je bio naš glavni zadatak, da smotrenim radom za poboljšanje položaja žene u porodici, društvu i državi širimo svoje ideje. Dok je bilo moguće, najviše smo radili za propagandu ženskog prava glasa. Među manifestacijama za ovu svrhu, treba zabeležiti dve veće. 8 maja godine 1921 priredio je Ž. P. u Beogradu prvu veliku javnu skupštinu za Žensko pravo glasa, koja je značajna po tome što su na njoj prvi put govorile Srpkinje, po jedna Hrvatica i Slovenka i što su došle na skupštinu i seljanke iz okoline Beograda. Najveća dvorana u Beogradu je bila prepuna i uspeh u javnosti je bio ogroman. Docnije, kad smo već imali Ž. P. u svima većim gradovima, mi smo u oktobru 1927 godine na jedan dan održali u svima mestima, gde su postojali Pokreti velike zborove, na kojima smo tražili aktivno i pasivno pravo glasa za opštine i parlamenat. Pokret u Ljubljani je tada organizovao skupštine i u mnogim manjim mestima Slovenije, a svesne žene iz mnogih mesta, gde nije bilo Pokreta slale su nam telegrame sa izrazom solidarnosti u našoj borbi. To je bila u istini jedna manifestacija, koja je odjeknula u celoj zemlji. U vezi sa agitacijom za žensko pravo glasa treba napomenuti jedan veoma uspeo zbor Ženskoga Pokreta u Beogradu u proleće godine 1926. Da bi dokazale, kako je potrebna saradnja žena u opštini, one su uzele za temu »Čistoća Beograda« i iznele na taj način jedan opširan komunalni program. Zbor je privukao ogromnu pažnju, velika sala Univerziteta je bila prepuna, i publika je oduševljeno odobravala govornicama. Pripreme za zbor su vršile sve ženske organizacije u Beogradu, i radničke, koje su dale takođe govornice. Posle zbora je bila predata pretsedniku opštine rezolucija, u kojoj su žene tražile da se njima preda održavanje čistoće u Beogradu. Odgovor do danas nije stigao... Kao drugi veliki zadatak našega rada smatramo rad na reformi zakonodavstva. Kroz Narodnu Skupštinu nije prošao ni jedan značajniji zakon. a da Pokreti preko Aiijanse Ž. P. nisu doneli svoje predloge, a uvek smo težili da u tome radu učestvuje i Jugoslovenski Ženski Savez, u čemu smo i uspevali. Na pobudu Ženskoga Pokreta u Beogradu godine 1924 izvedena je preko Saveza velika akcija za reformu naslednog prava. Tada je postojala opasnost da se krute odredbe srpskog građanskog zakonika u pogledu naslednog prava ne prošire na celu zemlju. Bila je organizovana akcija preko cele zemlje za potpisivanjem naročite deklaracije, koja je bila predložena Narodnoj Skupštini. Na hiljade i hiljade potpisa je bilo prikupljeno za zahtev potpunog izjednačenja muškarca i žene u naslednom pravu. Slovenke su prikupile najviše potpisa, 30.000, i odžale javne skupove u Ljubljani i Mariboru, koji su bili prepuni. Lanjske godine je Alijansa Ž P. opet radila u tome pogledu i predala nov memorandum odboru, koji radi na reformi građanskog zakonika. Izgleda da su naše akcije imale uspeha, i da će biti novo nasledno pravo u pogledu ženinih prava mnogo bolje, naime predviđeno je potpuno izjednačenje u nasledstvu za varoško stanovništvo, a za selo je ukinuto prvenstvo muških naslednika. U pogledu socijalne zaštite žene, Pokreti su bili uvek na poslu, kadgod su bila na dnevnom redu važna pitanja iz toga područja ; takođe u pogledu ulaska žene u sve struke državne službe, oni su činili štogod su mogli. Naše zakonodavstvo je u tome pogledu sa jednim izuzetkom veoma napredno, jer ne isključuje ženu ni iz jednog zvanja državnog činovništva, osim iz zvanja sudije. Kad se pretresao u Narodnoj Skupštini zakon o sudijama, Alijansa je i na javnom mitingu i obilaženjem poslaničkih klubova činila velike napore da se žena ne isključi iz toga važnog poziva, ali na žalost nije uspela. Pored ovih krupnih akcija, svaki Pokret je radio još veoma mnogo na političkom i socijalnom prosvećivanju žene. Preko zimskih meseca redovno priređuju oni sistematska predavanja, koja su u poslednje vreme naročito posvećena ideji mira. Ženski Pokret u Sarajevu je naročito agilan u tome pogledu i on je bio izmedu prvih, koji su godine 1927/1928 održali ciklus predavanja (12) o pitanju mira. Isti Pokret je organizovao jedan ciklus predavanja za političko vaspitanje žene i na 20 predavanja su i aktivni političari govorili o tome pitanju. Sarajevski Pokret je takođe godine 1927 sproveo kroz jedan sarajevski dnevni list anketu: da li treba dati ženama pravo glasa, ili ne ? Na osnovu nekoliko stotina odgovora muškaraca i žena pokazalo se da je velika većina za političku ravnopravnost žene i muškarca. Ž. P. u Ljubljani je godine 1926/1927 pozvao pretstavnike svih političkih partija, da kažu gledište svoje partije po tome pitanju. Istu akciju je sproveo i Ž. P. u Beogradu. Naše feministkinje su čule tada mnogo lepih reči, ali mnogo manje bezuslovnog prihvatanja njihovih zahteva. Ove poslednje zime Ž. P. u Beogradu i Zagrebu održali su mnogo predavanja o ideji mira, da tako spreme svoje članice za Konferenciju mira. Trebalo bi još mnogo da se kaže o radu naših Pokreta, naročito o onom sitnom radu, koji za momenat ne pokazuje nikakva uspeha, a koji je prepotreban za izgradnju čvrstog temelja. Često se gušimo u tome radu, često očajavamo, jer bismo hteli brzo, brzo napred; ali svaki najmanji

Страна 4

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Г> <•) 9. 10.