Женски покрет

uspeh nas zadovoljava, daje nam potstreka i volje. Prema opštim prilikama naše zemlje, mi smo zodovoljne i sa manjim uspesima i tešimo se time da će docnija generacija feministkinja ići brzim, sigurnijim korakom, i da će tek ona pravilno oceniti naše napore i naš rad. VII. Kongres Internacionalne Alijanse za žensko pravo glasa, održan u Rimu 1923 godine, na kome je prvi put učestvovala delegacija jugoslovenskih žena, bio nam je velika pobuda. Tu smo videle da nam je potreban što jači međusobni kontakt, ako hoćemo uspevati; plod našeg učestvovanja na tome kongresu je bio osnivanje Feminističke Alijanse u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prethodnice sadašnje Alijanse Ž P. Feminističku Alijansu osnovale smo godine 1923 u Ljubljani i pored Ž. P. pristupila su joj i druga feministička i profesionalna ženska udruženja. Njen cilj izrazili smo u pravilima onako : »Aliancija feministričkih društava ima za cilj oslobođenje žene sticanjem političkih prava i uvodenje reforama kako u pogledu izmene zakona, tako i u pogledu izmene društvenih običaja, da bi se postigla potpuna ravnopravnost između muškarca i žene«. Pored toga smo joj dali program, koji sadrži sve aktuelne feminističke zahteve. Feministička Alijansa radi mnogih neprijatnih okolonsti nije nikako mogla doći do toga, da snažno razvije svoj rad. Glavna pogreška je bila, što smo joj dali primanjem mnogih društava sa različitim tendencijama preširoku bazu. Zato smo godine 1926 reorganizovali Feminističku Alijansu i pretvorili je u Alijansu Ženskih Pokreta, koja prima sada kao članove samo Ženske Pokrete. Iskustvo nam je dokazalo da smo učinili dobro, kad smo primili predlog gospođe Dr. Mire Vodvarke, pretsednice Ž. P. u Zagrebu, koja je najenergičnije branila ovu reformu. Načelan rad kako se ogleda u radu pojedinih Ž. P. u pogledu reforme zakonodavstva, javnih, zajedničkih manifestacija, u pogledu gledišta u pojedinim feminističkim i socijalnim pitanjima jeste rad Alijanse Ženskih Pokreta. Ženski Pokreti su preko Alijanse jedno zajedničko i jedinstveno telo, što se vidi iz načina sastava njenog upravnog odbora. Upravni odbor Alijanse sastavljen je iz pet članova, koji se biraju na skupštini i iz svih pretsednica Ženskih Pokreta. Time je garantovan siguran i jedinstven put u radu. Da bi jedinstvo svih Ž. P. još jače došlo do izražaja, mi smo na pomenutoj skupštini godine 1926 zaključili da list Ženski Pokret postane zajednički organ Alijanse Ž. P. List Ženski Pokret, osnovan godine 1920 u Ženskom Pokretu u Beogradu, izlazilo je za prvih šest godina jedan put mesečno kao revija i bio je svojina beogradskog Pokreta. Godine 1927 Ž. P. je počeo izlaziti kao organ Alijanse Ž. P. i ne već kao revija. Sve teškoće feminističkog pokreta u našoj zemlji veoma dobro se ogledaju baš u našem listu izdržavamo ga velikim naporima, ali ga i čuvamo sa velikom ljubavlju, da nam ne ugasi ovo »naše kandilo«, naš jedini feministički list. VIII. Slobodno i bez preterivanja možemo konstatovati, da se skuplja u našim Ž. P. ono naše ženstvo, koje najjače oseća potčinjeni položaj jugoslovenske žene i koje je najsvesnije i najprosvećeniie. Ne mislimo na prosvećenost u uskom smislu stručne naobrazbe, nego na onu prosvećenost koja se javlja kad je osećaj odgovornosti jako razvijen, kad socijalno osećanje pobedi egoističke prohteve. Stoga smo i sigurne, ako produžimo u sadašnjem pravcu, da će osvanuti dan, kad će jugoslovenska žena kao punopravan građanin stupiti u krug žena, koje su već postigle pobede i velike uspehe. Naše žene tek stupaju u borbu, ali stupaju sigurno i samosvesno, jer su u tome srećnom položaju da primaju već jedan prečišćeni feminizam, koji su izgradile žene kulturnih naroda posle teških borba i svakojakih lutanja. U tome pogledu smo mi u boljem položaju, nego što su bile prve generacije feministkinja. Mi treba samo da prilagodimo svoj rad, svoje zahteve, svoj put naročitim prilikama, iz kojih smo ponikli i u kojima živimo. Naše žene se pojavljuju na svima poljima javnoga života. One su lepo zastupljene skoro u svima zvanjima. Uspehe borbe koju su vodile feminist1kinje velikih naroda za slobodu školovanja, za slobodu izbora poziva, uživamo u punoj meri. Sve škole su nam otvorene, skoro sva zvanja možemo postići. Akademsko obrazovane žene bile su u većem broju još pre rata u Srbiji, jer mala Srbija nije uskogrudo zatvarala gimnazije ženskoj deci. Već godine 1874 pohađale su pojedine male Srpkinje muške gimnazije, a prva Srpkinja je svršila gimnaziju i položila maturu godine 1887, kad u ostalim krajevima sadašnje naše države nije bilo ni pomena o školovanju ženske dece u gimnaziji. Ova prva Srpkinja, gospođa Leposava Bošković, se upisala na tadanju Veliku Školu u Beogradu i svršila filozofski fakultet godine 1891, zajedno sa gospodom Krunom DragojlovićAćimović, koja je svršila gimnaziju u Rusiji. Ove dve žene, koje su probile led, našle su iz godine u godinu više sledbenica, a naročito je bio priliv veći, kad su prve učenice iz godine 1909 svršile prvu žensku gimnaziju u Beogradu. I ako je bio najveći deo ženske omladine upisan na filozofskom fakultetu, ipak se žene nisu plašile i drugih struka. Tehnički fakultet svršila je godine 1900 prva žena, arhitekta Jelisaveta Načić, a pravni fakultet godine 1911 gospođa Zorka Boknić, (Podatci uzeti iz 1 sveske biblioteke Udruženja univerzitetski obrazovanih žena Paulina Lebl - Albala : Razvoj univerzitetskog obrazovanja naših žena). U drugim krajevima žene nisu bile tako srećne, što se tiče višeg školovanja. Zagreb je dobio godine 1892 prvu žensku srednju školu, ženski licej, i time prednjačio celoj Austro - Ugarskoj monarhiji, jer je u Beču u to doba bio samo privatan ženski licej, a tek 15 godina docnije prvi državni licej. Za otvaranje zagrebačkog liceja najviše zasluga je stekla gospođa Marija Jambriškova, neumorna radenica za prosvećivanje žene. Ovaj zavod je bio pretvoren u žensku realnu gimnaziju godine 1912. Deset godina ranije, godine 1902, bile su žene puštene kao redovne slušateljke na filozofski fakultet zagrebačkog univerziteta, i posle toga su polako

prodirale na ostale fakultete. U pogledu srednješkolskog školovanja bilo je najslabije za Slovenke, jer tek godine 1918, posle oslobođenja, dobile su prvu žensku realnu gimnaziju u Ljubljani. Austrija je najduže zatvarala srednje škole i univerzitet ženama i tek godine 1897 otvorila ženama filozofske fakultete na svojim univerzitetima. Stoga i vidimo da Slovenkinje imaju najmanji broj žena sa akademskom naobrazbom, a mali broj Slovenkinja, koji je još pre rata svršio univerzitet, svršio ga je na strani. Danas, kad je našoj ženskoj deci otvoreno toliko puteva za naobrazbu, kad mogu slobodno izabrati svoj poziv, kad imamo već toliko žena u raznim pozivima, možemo posvetiti sve naše nastojanje zadatku da se žena i duhovno oslobodi, da može što pre i što više uložiti snage za borbu, koja je zajedno borba za izgrađivanje njenog individualiteta i borba za to da svaki narod postane skup punopravnih članova, jer samo takvi narodi će postati tvorci trajnog mira. IX. Da se osvrnemo sa nekoliko reči još na naše veze sa internacionalnim feminističkim pokretom. Ranije spomenuti kongres Internacionalne Alijanse za žensko pravo glasa u Rimu godine 1923 nije dao našim ženama samo pobudu da organizuju u svojoj zemlji Feminističku Alijansu, nego im je dao takođe priliku da se upoznaju sa mnogim ličnostima iz internacionalnog feminističkog pokreta. Naša delegacija je stupila naročito u blizu kontakt sa ženama balkanskih zemalja, i Čehoslovakinjama i Poljkinjama. Ovo sretanje je dalo inicijativu za stvaranje Male Antante Žena. Ova organizacija je dala veoma lep program za što tešnju saradnju na političkom, socijalnom i ekonomskom polju balkanskih zemalja, i Čehoslovačke i Poljske. Pošto Maloj Antanti Žena nije pristupila ni jedna organizacija bugarskih žena, ona je ostala samo organizacija feministkinja iz Grčke, Jugoslavije, Rumunije, Čehoslovačke i Poljske. Prvi kongres M. A. Ž. održan je godine 1923 u Bukareštu, iduće godine u Beogradu. Prilikom kongresa u Beogradu priređena je interesantna izložba, na kojoj je svaka zemlja izložila, što je najlepše i najkarakterističnije od ručnih radova. Pored izložbe ručnih radova, naša zemlja je priredila i izložbu naših slikarka i žena književnica. Posle kongresa u Beogradu su se ređali kongresi u Atini, gde je bila izložba dela žena slikarka iz zemalja M. A. Ž., Pragu i Varšavi. Zamisao koja je dovela do osnivanja M. A. Ž. bila je veoma lepa, jer se težilo da se stvore preko saradnje na važnim područjima javnoga života takvi odnosi među zemljama M. A. Ž., koji bi garantovali međusobni mir. Takođe se raspravljalo na svima kongresima o pitanjima, koja duboko interesuju žene građanska prava i dužnosti žene, brak, vanbračno dete, prostitucija, ekonomski odnosi itd. Ali, ipak se uzajamne veze nisu tako ojačale da bi pokazale faktične uspehe u samom radu. A velika dobit je bila sigurno u tome, što su se upoznale vodeće ličnosti feminističkog pokreta u tim zemljama, što često znači vrlo mnogo. Kao što je već napomenuto, naša delegacija se pojavila na kongresima Internacionalne Alijanse prvi put na kongresu u Rimu; zatim je bila na kongresima u Parizu i Berlinu. Na kongresu u Parizu imali smo zadovoljstvo da je u upravni odbor bila izabrana gospođa Milena Atanacković, i na kongresu u Berlinu ponovo. Naravno da kongresi Internacionalne Alijanse imaju za nas veliku privlačnost, jer nam omogućavaju direktno upoznavanje svih važnih feminističkih problema, a zajedno su velika pobuda za naš rad u našu istrajnost u borbi. Naše učestvovanje na kongresima znači mnogo za naš mladi pokret, ali još više znači za nj dolazak istaknutih ličnosti iz internacionalnog feminističkog pokreta nama. Time se pruža prilika mnogo većem broju žena da oseti da feministkinje čine jedan čvrst lanac preko celoga sveta. Naše feministkinje neće nikad zaboraviti posetu koju su nam učinile godine 1928 gospođa Corbett - Ashby i MaletrreSellier. Njihove konferencije u Beogradu, Zagrebu, Mariboru i Ljubljani ostavile su dubok i trajan utisak. Za ovogodišnju posetu upravnog odbora Internacionalne Alijanse, njene Komisije za mir i Društvo Naroda i Konferencije za mir ubeđene smo da će biti naznačajniji događaj u razvitku našeg feminističkog pokreta. Njen utisak neće biti jak samo za naše žene, koje će doći iz svih krajeva naše zemlje, nego će biti značajan i za celu našu javnost, jer Konferencija za mir biće dokaz, kako ozbiljno uzimaju žene svoj zadatak u internacionalnom političkom životu. Težnja da u pogledu propagande za mir doprinosimo sa svoje strane, što najviše možemo, od uvek je postojala u našim redovima. Dok Ženski Pokreti još nisu imali zajedničke organizacije, pojedine feministkinje i pojedini Ženski Pokreti su bili u vezi sa Internacionalnom Ligom žena za mir i slobodu. Već u letnjim Liginim školama u Salzburgu (1921), u Podjebradu (1923) učestvovale su pojedine naše žene, a godine 1927 u letnjoj školi u Ženevi bila je tadanja pretsednica beogradskog Ženskog Pokreta. Naša želja da se i kod nas stvori sekcija Lige bila je uvek jaka i iskrena. Kad se godine 1929 osnovala jugoslovenska sekcija Lige, naše su feministkinje aktivno učestvovale na njenom osnivanju, jer su uverene da treba najvažnijem pitanju nacionalnog i internacionalnog života posvetiti nedeljenu pažnju, što može učiniti samo jedna specijalna organizacija. A kroz svoj list mi redovno pratimo sve važne događaje, koji su u vezi sa pitanjem mira. Naš skromni rad u toku od dvanaest godina naravno ne može se takmičiti sa radom žena velikih naroda, gde postoji mnogo više uslova za razvitak feminizma i time i za njegove uspehe. U ovom prikazu mi smo istakli događaje iz našeg pokreta, koji će sigurno izgledati mnogim našim dragim gostima kao neznačajni i nevažni, ali za nas, za naše prilike su i značajni i važni. Kako mi za sada još nismo u stanju da damo našem zajedničkom internacionalnom radu mnogo, mi ipak osećmo da postoje među nama jake veze : mi svi podjednako radimo iz čistih i iskrenih pobuda za jedan veliki cilj. Beograd

Štebi Alojzija

Predsednica Alijanse Ženskih Pokreta.

Број 9.—10.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 5