Женски покрет

njihovim skupštinama npr. studentkinje tuže da profesori od njih traže više nego od njihovih muških drugova: to ne samo što nije istina, onako uopšte, nego je za darovitu i ponostu, studentkinju kud i kamo neprijatnije ako se od nje traži manje, bajagi, šta da očekujem od tebe, bedna ženska glavo! Žene koje o univervitetskim naucima govore kao o nekom fabričkom radu, a o manjim šansama za nameštenje u državnoj službi, posle stečene diplome, kao o nepravedno manjoj ženskoi plati za isti rad, dokazuju samo da nisu za nauku, te bi i za njih i za ljudsko društvo bilo bolje da je se okanu. Ako naše lepe reči o tom šta bismo sve htele da učinimo za čovečanstvo nisu prazne, mi ćemo nastojati da budemo što strože svaka sama prema sebi i prema metodama našega pokreta. Ako mi želimo preobraziti politiku, ne smemo zapadati u istu neskrupuloznost koju toliko osuđujemo u velike većine muških političara. Ali zato je potrebno mnogo toga o čem ni naivne početnice ni večite ponavljačice feminizma i ne sanjaju. Potrebno je upoznavanje psiholoških temelja dobra i rđava politiziranja, onog zamršenog spleta nazora i interesa, priznatih i zakulisnih u kom tu treba da se snađemo, onih iskušenja, grubih i finih, kojima je čovek tu izložen. Budimo iskrene: žene dosad retko kad imaju smisla za državni organizam, a u istoriji mare samo za „kulturu“, nekako lažno-poetski odvojenu od strašne ali i veličanstvene zbilje životne celine. Jest tražimo da se učini kraj onoj besmislici po kojoj žena na čelu kakve poliklinike ili gimnazije nema onih političkih prava koja ima poslužitelj njenog zavoda. Jest, tražimo da se isprave mnoge zakonske nepravde koje još uvek tište i ponižavaju radenicu i majku, na štetu ujedno i deci njenoj. Ali valja držati na umu da ne stvaraju zakoni etiku i javno mišljenje, nego nastaju iz njih istina, često s velikim zadocnjenjem i da zakoni koji su znatno viši ili znatno niži od prosečnog morala svoje sredine, ili koji su ovoj prosto tudi, ostaju mrtva reč, ili izazivaju neprekidan otpor te tako sami sebe osuđuju na propast. Često kakav prividno sitan običaj dublje odaje pravo, unutrašnje stanje nego svi pisani zakoni o dotičnoj stvari. Tu ne mislim na takve društvene navike koje su se, kao toliki obredi, već davno preživele te postoje samo još po inerciji, bez duhovne sadržine, nego na one običaje kojih se velika većina takozvanih obrazovanih žena rado drže, iako time odaju svoju inferiornost. Uzmimo samo neke. Jedan je takav običaj da se svaka žena osuđuje na doudajni diminutiv, ma koliko godina preživela u neudatom stanju

ima kakva znatna dela stvorila. Zamislite da nekog uglednog javnog radnika od pedeset godina zovu „gospodičičem“, jer je neženja! Može ko primetiti da titula „gospodiče" neće sprečiti ženu da postane impozantna ličnost, ako ima sve ostale uslove za to. Tačno. Ali kad već idemo zatim da reči dovedemo u sklad sa stvarima, kad znamo da se i najboljoj stvari škodi neadekvatnim rečima (npr. zakona), onda valja da tražimo i to da se nijedna žena zrelih godina ne naziva gospođicom. Mnoge to zato ne žele što bi se „moglo misliti da više nisu devojke", ili da sebe više ne smatraju udavačama; ali to samo dokazuje da su inferiorne. Dok su gotovo sve žene stupale ili u brak ili u manastir, bile su gospođice zaista samo mlađane devojke (viših društenih redova), kojima takav naziv priliči. U istoriju tih naziva ovde se ne upuštam. Velim samo da možemo biti zadovoljne što su nam jezični običaji još toliko gipki da dopuštaju pametnu promenu; našem je seljaku sasvim prirodno da se učiteljici, lekarki i drugoj samostalnoj ženi veli „gospoja", bila udata ili neudata. Nemojmo se pozivati na Francuze i Engleze baš u onom u čem ne valja da se ugledamo u njih. Ugledajmo se radije u tako bliski nam ruski jezik, u kome se reč „gospoža“ primenjuje, u vezi s prezimenom i na udate i na neudate. Koliko je mnogim i obrazovanim ženama još u krvi da se odriču ljudskog dostojanstva, pokazuje gotovo još više to što, udavši se, same sebe dobrovoljno osuđuju na večiti posesivni genetiv. Narod udatu Ženu zove „Petrovićka“, „Pavlovićka", ali baš finije gospe uživaju u tom da se potpisuju „Milka J. Petrovića", „Anka dra Pavlovića” itd. Već je dosta smešno što žena, udavši se, ne sme ni uz muževlje prezime zadržati svoje, makar pod njim već godinama javno radila, tako da je čoveku katkad nemoguće da je opet pronađe; ali da ona sama sebe dobrovoljno i još s nekim ponosom lišava nominativa, e, to je odviše i za Nišlije! Još malo pa će nas zaraziti otmene Francuskinje i Madžarice običajem da se na kartama-posetnicama štampa „gospođa Jovan Jovanovič". Takvim stvarima nije kriv zakon nego se tu žena sama kiti poniženjem, kao kakva dmimondkinja narukvicom darovanom joj od njenog gospodina uzdržavatelja. Kad je tako, jasno je da ogromna većina žena još ne oseća kao poniženje što se imenu i prezimenu udate žene u zvaničnim spisima ne dodaje ime očevo, kao što se radi s muškarcima i neudatim ženama, nego muževo. Ne odaje li to da se u nas i danas, kao u starih Rimljana, žena u suštini svoje pravne samostalnosti - ili nesamostalnosti - prema mužu smatra kao „filiae

120

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ДЕЦЕМБАР 1935