Женски свет

них сарадника с којима је долазила у додир по заједничком раду превозећи болеснике и рањенике од Дунава до руске границе, раду којије код нас савршено нов био тада, али коме је она успела да да тако удесан и ирактичан ира вац. Кад је генерал Дрентелн реишо да организује пренос рањеника и болесника нреко Дунава, зашта је било нужно уговорити са пара бродским друштвом аустријског Лојда, то и он и главни пуномоћник црвеног крста нађу за корисно да повере Марти Степановној старање за образов ње санитетских барака (галеиова), и да им својим незама у Бечу олакша закључак оваког уговора са аустриским Лојдом. Она отпу тује у Беч 1878. г. Марта месеца, где уз прииомоћ принца Александра Хесенског, брата по којне царице, и књагиње Мари е Хоенлое, сјајно свргаи поверени јој уговор. За тим у ГГегати нод њеним непосредним надзором буду начињени прости чамци са удобним и за пут удесним еместиштима за раљенике (дагачане бараке на силавовима) са проиисаном веитилацијом и свима најнужнијим потребама; њена девиза била је : Licht nnd Luft! И у самој ствари било је свега тога довољно. 2. Априла приепе у Ђур ђево сва санитетска Флота саетавлшна из б барака Дплепова) и два параброда; 5. Априла буде освећена и одмах отпоче своју дужност превоза рањеника, што је трајало целог лета и јесени 1878. г. уз обилату помоћ Марте Стспановне и сестара њ- ног благовеиттенског друштва Тај свсчани тренутак освећења барака са болесницима већ донесеним, готових за полазак, дивно је био снимљен у своје времс у енглеским илустрованим новннама ~Oaphic“. Чудно је да руска гатамиа, говорећи о овом интересантном и новом начину преноса, тако сјајно оствареном, изразила се само у једном чланку. који није го ворио у корист ове лепе ствари.* А међу тим то је био сјајан пример корисног женског рада ван обичне c®epe домаћега огњишта. Успегано изведене санитетске бараке биле су ново дело за које Марта Степановна није имала обрасца а које је ипак створила и то са малим жртвама брзо и врло удесно. Немци су т> правилније оценили, и кад је за Русе ирестала потреба санитетске Флоте, сачували су је, и без измене употребили за превожење својих болесника иреко Саве и Дунава за време окупације Босне. По повратку свом у Русију, у јесен 1878. отпусти Марта Степановна евоје многобројне номагачице задржав најнужнији мали број сестара за болницу, коју је баронеса Фредерикс основала на своме имању „Џелгает“, где јеиродужила свој много скромнији али користан рад, који заслужује опште признање. Ценећи услуге и корист, гато је та болница допринела, главна управа друштва црвенога крста и јалтиска оиштина биле су готове да одрсде помоћ, која би *) Објашњава се завииЊу руских лекара к п ји нису у оволlе уиествовали. (~Домаћица“)

попунил! већ исцрпљена лична средства баро несе Фредерикс; али бага у то време иостиже Марту Степановну ужасна несрећа, зверско убиство њене мајке и четири сестре; то поткоиа сву њену снагу и за свагда је лиши могућности да ради на оншту корист (1882. год.) Дуго се борилз тражећи мира својим душевним болотима; тако необично јака ирирода морала је зар да страда тако необично јако. На срећу, њу је окружавало безгранично нријатељство које је једино помогло да се опорави и покори ужасној судбини. Марта Степановна заједно са баронесом Фредирикс и С. В. Дараган иресели се у Кастропол (најјужнији крај Крима) и ту се ода скромном домаћем животу; цртала је, неговала цвеће, занимала се музиком и писала своје усиомене. Њени познаници с благодарношћу и љубављу сећају се њеног срдачноги пријатног опхођењаи свагда интересантних духовитих разговора. Последње дело њено била је мала црквица, која је могла да се преноси; жедела је да је саграде за то што у томе месту није бало цр кве, а вајближа је била удаљена 12 врста. Оиет је све било урађено по њеној идеји, по њеном плану; опет еу оне све три предњачиле у раду, цртале, дотеривале и шиле, а друге су им по примеру помагале. Црква с подизала чисто волгаебно, угледна и дивна. Одлазећи из Кастропо ла, Марта Степаиовна дарује је Теодосијевом женеком манастиру и тако пренесена на поддворје у Теодосију, та црква сад привлачи и одушевљава масу богомољаца. То је било, како рекосмо, њено иоследње дело; њу удари канља услед чега лигаи се за неко време језика, десне руке и ноге: али сс доцније опорави; но и ако је тегако говорила опет је могла дивно цртати и свирати лаке ствари. Ни за тренут није седела бесиослена, и ако јој је за иоследње пола године све теже падало, јер је почела да пати од срца, оиет је никад не напушташе мирно душевно расположење, а свест је није изневерила ни у иоследњим даннма. Тешко је било посматрати је на неколико часова нред своју смрт; мучила се, да се сети неког мотива; то ју је страшно узнемирило; упињала се да изрази гласом, не гледајући на испрекидано и кратко дисање; и тонијечинила бесвесно, јер кад су је заиитали шта нева, она одговори: „ја саставЈванА И тако умре та знаменита жена, чије је срце куцало за све што је леп-о и човечанско, али спомен јој нс може никад исчезнути међ.у онима, који су јс добро знали. Марта Степановна Сабинина била је кавал>ер ових ордени: бронзане меда.ље за рускотурски рат 1877 —lB7B. г. знака црвенога крста 1877 1878 год.; комаидерског крста српског ордена Такова; виртембершког ордена Олге (Olga orden), румунског ордена Јелисавете; срнског ордена црвенога крста за 1879. годину. С руског С. А. В.

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ

135