Звезда

БРОЈ 3

3 В Е 3 Д А

СТР. 19

Јодним словом преобразио се део град. Мало у којој кући да нема евађе и галаме. Газде вичу на калфе и шегрте, оцеви на децу. Млађи и старији свет је ва ратној нози. Уиравитељ Ивић покрпао се са својом женом иа брука једна, — иуца цео град. Није жени ни ла::о ако хоћемо право. Од како је позориште отпочело пема она мира по вас дан; а по сву ноћ, као што се она жалила суседкама, седи сама као скот, „па и скот то не би трпео" говорила је она. Код ње се једном иекупиле жене, а она се жали: — Те хајде шиј одежду, те хајде туцај смесу, те ово те оео, па чак јуче каже да му правим неке нерјанице за војводе. Бапт, верујте, не можеш да данеш; ето нисам, од како то позоршпте дође, протнула иглом. —■ Раш се и ми чудимо, како можегк да поднесеш, тој „пгграпац" толики?! — говоре оне остале. — Море то ништа, него чим вече, он у позориште, па до неко доба чекај, чекај, па кад дође устај те отварај врата па прозебох, ето кашљем једкако! — Мука, Бога ми, вели једна, то није клкакав живот! — Па што му не кажеш да се остави? предлаже друга. Еоме, је л' њему?!... Воли он позориште и оног брл>авог глумца него мене сто пута! -- рече јетко Ивкоиићка, а сузе јој заблисташе у очнма. — Е, е, шта се учини, ако ко Бога зна! вичу друге и климају главом тужно и као са неким изразом саучепЉа на лицу. Ето са тих су се разлога дешавале свађе изме<ђу Ивића и његове жене и једно вече дошло до тога, да је Ивић опалио жеии шамар. Играо се бој на Косову. Ивић седео по подне код куће и учио улогу Мнлоша Обилића. Он шета по соби из краја у крај, застајкује, лупа се у груди. изговара поједине реченице тако јако да се прозори тресу. Жена седи у крају, плете и гледа шта се чини од човека, а љута као ђаво. — Ја невера никад био нисам! — виче Ивић, и дигао једну руку у вис. — Што не гледаш ти, Бога ти, да купиш дрва? — пита га жена оштро. — Излази Вук, говори лагано Ивић даље, нене, Милош опет излази. — Што ти је, Бога ти, те издуде! — рече жена јетко. — Ухватићу Вука Бранковића!... — декламује Ивић даље и не осврћући се на женине речи. Дошло вече а он се спрема да иде. Мора ићи, како ће бити косовски бој без Мнлоша? Жена стаде викати и псовати и запрети да неће врата отворити. — Мораш! — цикну Ивић и полете на њу срцем Обилића. — Нећу да отварам, торњај се куд знаш као сваки луд човек! — Ко луд? — Ти! —

— Зар ја луд! Цикну Ивић жаром Обилића и шамар пуче. Ко зна овакве придике, тај само може замислити колико је злих носдедица било за Ивићеву кућу због тога шамара. Главно је да знате, да је Ивићева жена отишла оцу а њега оставила Пошто је г. управитељ Ивић опалио шамар жени и отишао да игра Милоша био је свесан свега, шта отуд може да изађе. Нико није знао шта М У Ј е > З е Р свп С У оценили, нрема игри, да је Милош незгодан. Кад се врати с представе кући затекне кућу празну; жене нема. Да се ко од публике вратио за њпм с представе имао би шта гледати. — Тако будало! — дочекао га је прекорно отац још на вратима. Онда га стаде грдити, а он оборио главу, па нити шта слуша нити шта уме да мисли, а осећа на себи терет, голем преголем. — Ето гата учини с твоју млатњаву, шашавко! — грди га отац. Ивић се у том тренутку осећао као у неком страшном сну, а презирао је и себе и позориште и глумца и цео свет. — Ах, Јово, будало над будалама! — рече очајно кад му отац оде из собе, па паде на постељу. Ко зна шта је мислио, али тек сву ноћ није спавао. Сутра дан се у граду говорило само о том догађају. Знао је он то, и то је чинило његов положај још тежим. Није излазио никуд пз куће, а позоришту је послао оставку у којој вели да због слабог здравља и породичних ствари не може и даље остати управитељ. Интерееантно је што и у таквим околностима стил његов гласи: „много жалим, што не могу да и даље будем на важној услузи својом сиремом том позорншт^у". (Сзршвће се). што? Макоимихијан Берн. Што ме мисди вазда теби иосе Мије иоглед и сј.ај што те кити, Није мирис твоје златне косе Није стас твој узорит и вити. Меие теби вуку силне моћи: Тужни глас што еетио, тужно звони. К'о славујев иој у тихој ноћи Што у срце продире и рони,

Лице свело и те сузне очи И бон уздах што ми ноглед прати, Што о души пламеној пведочи Која пати, безграиично пати.