Звезда

БРОЈ 14

3 В Е

з Д А

СТР 109

— Оде. Да си само видела, мајко, како је лепа! — А те''и није криво ? — Зар што је она лепа ! ? — Не, него што и ти не идеш на бал ? Пава се насмеја грохотом. — Баш ни оволико! рече она и закачи ноктом за зуб. — А шта то? — упита Стојадин из собе. — Ништа, тата. Мама ме пита: да ми није криво што и ја нисам на бал отишла, а ја јој велим да ми ни бриге није — рече она прнлазећи му руци. —• Тако, дете моје, тако. Балови су за оне којима је Бог дао те ее прелква. Ми, чедо моје, имамо, Богу хвааа, колико нам треба, али немамо за бацање. Тек, опет, нећеш ми ни ти овде зачамати. Ја ћу тебе водити сутра с матером у Позориште да видиш Милоша Обилића и Цара Лазара. Да видиш само како је то давко! Ја сам једанпут гледао Бој па Косову , па сам се сит исплакао. Видећеш само! — Е то баш волим! То баш водим! Тајка, како си ти добар! — викну она пуна радости па загрли оца. Разведрише се и Стојадин и Христина Они су мислили да ће ту сад бити суза, а оно, ето прође па још вееело. А осећали су праву незгоду. Дете је — дете. Што види од других, то и оно чини. Немаштина им је пречила, а срце родитељско хтело би да уерећи. — Ниеам требао допусткти да се дружи с Миленом! — рече Стојадин на неколико тренутака пре Павиног доласка. — Милена је Пантића кћи, а Пантићу је Бог дао те може! Ја сам крив што свом детету чиним неправду. Она је требала да се дружи са својом приликом!... Сутра дан рано Пава доби писамце од Милене. „ Мила моја, Провела сам се што бити може! Познала сам се и с многим мдаднћима и играла готово са свима. ДоЦ данас после подне — јер ћу пре подне спавати — па ћу ти све причати. Љуби те твоја Милена". (наставиће се.)

Т а ј н а (Из Хајне-а из 2е'|{де(ЛсН{е)

Не плачемо. Очи су нам суве, Осмех краси твоју усну бајну, Поглед миран, — ни црта, ни покрет Не одају предубоку тајну. Тешки боли у крвавој дупш Крију тајну коју судба сазда; Нек се срца и распламте жаром Уста ћуте затворена вазда.

Питај чедо у колевци мало, Покојника, кога гробак крије, Зар 1,е они и открити тајну, Коју срце казало ти није. Ж.

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (наставак) IX Здање на кољу баше изнутра величанствено и рас кошно. То беше сала у маварском стилу, позориште с ло жама и ресторан по китајскоме укусу. Куд год се окренеп — тапети, нозлата, живопис. Иванови и Кољурин с великои радозналошћу разгледаше молераје по зидовима и тава ницама. — Е, баш су лепе гостионице на страни! Чудо... реч Коњурип зачуђен. — Москва се слави гостионицама. ал где је и Москва од овога заостала! — Зар ту може бити упоређења? рече Николај Ива новић. — Москва — једно село, а овде — јевропска це вилизација. Ето, погледај ову нимФу на пример... Какв сличица!... — Та, оно не може се рећи да је рђава!.. •— Ето видите, а овамо се једнако жалите што ст с нама пошли у иностранство, уплете се у реч Гла®ир Семјоновна. Жалите се, кунете нас што смо вас тако д; леко завели. А већ због самих гостионица вреди да чов€ дође у иностранство. — Станови су овде страх Божји, рече Коњурин, сам јела је мало. Толвке смо гостионице прошли, и за руча по осам и десет Француских четвртака (франака) плаћал! па онет нигде нас нису услужили руским јелом, чак н кисела краставца нам не дадоше уз печење. 0 чорбам нашим да и не говорим. — Па, Францтска су јестива ; наша се овде не готов* одговори ГлаФира Семјоновна. — Добро; а зашто нема „закуске" пред ручком ? — Огкуд да нема? Нисмо ли у Гранд-хотелу у П: ризу доручковали кобасица, масла, сардане с ротквицама. — Молим вас, зар је то нека „закуска" ? Ја говори о „закуски," како се даје у нашим добрим рестораним Кад ми потражимо „закуску", на тридесет разних врел којечега изнесу. И још осим хладне „закуске" донесе ( ту ваздан врућих џигеричица, сосића и то све с ватре, ( угљевља. Не, не, што се јела тиче, у нас је много бољ> У таком разговору компанија заседе за сто. Гарсо: са рашчешљаним бакенбартима у кратком капутићу, бел< кецељи до патоса дугачкој, са сервијетом на рамену одавв је заузео позу и очекивао заповести. — Катр дежене... командује му „капетан" Васиљевч — Ош топ81еиг. Оие1 ут ^евнег — уоив. (Да господк> Које вино желите?) Наручи се и вино, при чему „капетан" Васиљеш додаде: — Е, оде'ви рјус.