Звезда

СТР. 110

3 В Е 3 Д А

БРОЈ 14

— Уо(1ка ги88е ? Ош топнЈсиг... (Руске водке? Да, -'оснодине) — нокдони се гарсон. — Је ди могућно да имају водке? радосно повика I [иколај Ивановић. — Имају. Држе је. „Вдову Попову" 1 ) ће одмах донети. — Лма, кажи ми, молим те, зашто нам у Паризу ]игде нису дали л водке", а три пут смо је тражили? Свуда мо „водку" кошаком замењивали. I I — Оно је Париз, а ово је Ница. Овде је тушта и иа Руса, и за њих све држе. У ресторану „Лондону" мое ;ете чак добити и црна хлеба, и свеже икре, и тазе рибе. 1'Водке; ■ има скоро сваки ресторан, причао је ,,капетан" [ !асиљевић. Коњурину засја лице; он се чак нрекрсти од радости. — Хвала Богу ! Да после толиког поста сркнемо мало јуске ракцјце, рече он. — А ја сам већ мислио, да се ^о Русије нећу с њоме видети. — Како? одмах ћете се видети; само је скупо на, лаћују. ( — Ако ће! Нисмо дошли да течемо, него да растичемо. г амо нека донесу—- Ено, носе једно стакло! — Носе! Носе! Тоје она, драгаиа... По Флаши позна)м да је она! Коњурин весело таре руке. Рарсон остави чаше па гаде отварати Флашу. — Би ли чиме „закусили"? пита своје друштво „ка1 зтан" Васиљевић. — Мало кобасице, ротквица? •— Та, каква „закуска"! Добро је што до водке до'' >смо! Прву чашицу можемо овако.... са звмичком, одговори оњурин, узев чашицу у руку. — Ех, голубице, ракијице 1ша, две и ио недеље како се не видесмо. Да се нисам гучио да те пијем, мила моја? узвикну он. — Ама шта вам је, Иване Кондратиј евићу, ви оку- | 1ли као нека пијаница... осече се на њ Рла®ира Семјоновна. ј — Нисам пијаница, матушко, већ просто таку навику •;ам према ракији... Ово је двадесет година, како не седам сто без чашице, а овде у иностранству ништа. Его за > би са задовољством рекао: „вив ља Франц"! Људи се куцнуше на искапише. — Не, нисам се одучио да је гшјем; наиротив нијем џшчно, рече Коњурин, гурнувши себи у зубе комад белога [еба и наливајући поново чашице. — Росподо! Дедер, да шијемо за ону ајкулу, што смо је отоич видели на обали! поменемо покојницу! Гарсон међу тим донесе роткву, масло и исечене ■басипе. Ракијање се понови, Коњурин је непрестано ,»бљао. 1.1 — Ех, сад већ никако не могу заборавити, да у свету ј стоји град Ница. А за што? Зато, што смо у њој нашли ,шу руску, православну вотку. — Господо ! Три нут Бог ' 'маже! Ја наливам трећу чашицу. Друштво не одрече. V Гарсон донесе омлет. . — Враћај, враћај натраг! узвикује Коњурин и маше Цкама. — Зашто? Па то је од јаја, као кајгана, уверава га апетан" Васиљевић. _ — Знамо ми то! Таку су нам кајгану у Паризу свали са свакојаким додатцима... ЈЈА Ј ) Ракија се у шали вове тим именом у Руса. зв. |

— Али, ово је нросто кајгана са шунком. — Гле, како се румени шунка на њој! покушава „капетан* Васиљевић убедити Коњурина. — А ко ми јемчи да оно није обарена жаба? Не, ја сам се већ зарекао да не једем на страни никакву смесу. — И ја то нећу јести, рече ГдаФира, на одмахну главом и најежи се, Јели су само Николај Ивановић и „капетан" Васиљевић. — То једеш мени успркос! рече Николају Ивановићу жена. — Није успркос, већ из подражавања цивилизацији, одговори овај. — Кад си већ на страни, онда ваља све јести. Затим донеше рибу у сосу. ГлаФира се опет најежи, али се не дотаче рибе. Не дотаче се ни Коњурин, него само рече: —' Парчад, и — у сосу. Не видиш шта једеш. Ко зна да до није ајкула, и то баш она, што је отоич на брегу показиваше. — Остав'тс се комедије... То је тирбо... најлешна риба, говораше, али узалуд, „каиетан" Ваеиљевић. — Не, не, нећу ни то јести. Поиићу још коју ракију с вама, па ћу мало хлеба узети у уста, рече Коњурин. — Па баш и кад би била ајкула, шта је с тим? одговори Николај Ивановић. - За љубав цивилизације ја сам готов и парче ајкуде нојести, ако је овде једу. И он примаче ееби чинију. Ствар се свршила тим, што су ГлаФира Семјоновна и Коњурин доручковали само „ростбиф", сир и воће. Коњурин се зацрвенио од силне ракије, на је говорио: — Само сам апетиг надражио. А већ с каквим ба задовољством појео сад порцију московске рибице, — било би чудо! Добра је ова Ница, ади не у свему .. Кад би уз ову „водку" била и „сељотка'* (риба), ствар би са свим друкчије изгледала. Овако, готово не вреди ни памтити, да постоји тај град Ница. — Па заборави! Здборави је! довикује му Николај Ивановић И комнанија се гласно насмеја. (Наставике се).

СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У ИНДИЈИ

По нојмовима Индуса крунна је ствар: имати деце, особито еина, који би свршио тризну (даћу) *на гробу родитељском. С тога је и брак у њих религиозна обавеза, од које се ослобођавају само људи нобожни, што се носвећују самоћи и философском животу. Чим се дете роди, нежни родитељи већ почињу мислити о свадби његовој. По законику Мвну , девојчица може бити удага чим дође у осму годину, а има право да бира мужа сама себи, кад наврши једанаест година. Али се и друкчије дешава, те се често венчавају девојчице од седам, шест, па чак и од четири године. и дечаци од 11—14 год. При избору невесте, родитељи се брину највише о чистоћи своје касте (сталежа). Рођаци од трећега колена па на даље, имају најпрече право на своје рођаке.