Звезда

Б рој 22 8 В Е

— И ту Шпањолку да више не спомињете! Шта то значи? И на што је то налик? Кола силазише низ брдо, кочијаши устежу коње и пролазе кроз смрдљпве буџаке. Ту прљави Талијани доручкују макароне и обарен боб, трпајући све у гушу рукама, Још прљавије Талијанке, босе, стојећи пију каву из глиничних судова и чаша. Кола се спустише мору. Несноена прашина. Она је улазила у нос, уста, у очи. Овде онде разапети конопци, на којима се у сред прашине суши рубље, а испод овога — макарони. Једва једанпут дође се и до жељезничке сганице. — Све ми некако пада на ум једна мисао... рече Грабљин. — Је ли могућно, да у томе откопаном граду Помпеји нема завода, где би човек могао да пије и једе? Иванови му не одговорише. Њиховим колима притрча Перехватов. — Журите, журите, господо! Свега имамо пет минута до одласка! говорио је он. Компанија се упути у трк право жељезнич кој каси. (наставиће св)

НА ИЗВОРУ МЕКСИКАНСКА ПРИПОВЕТКА — Густав Хевер им На путу за мексиканско пристаниште Тамиико свратим с једним својим сапутником на једно лепо уређено имање — тако нам започе иричати наш пријатељ, који је много по свету путовао. Присутност образованих људи беше добродошла нашем гостољубивом домаћину, јер он иначе имађаше око себе само своје поене, чуваре његових многобројних крда. Он нас позва да останемо неколико дана, и ми примисмо позив тим пре, гато нам разноврсна уживања увећаваше шеснаестогодишња ћерка нашега доброга домаћина, дона Долора, висока Креолка са црномањастим лицем, великим ватреним, црним очима и густом црном коврџавом косом. Лепа Долора беше већ при првом сусрету очарала мога сапутника тако, да га ја не могадох познати. Млади и тихи инжињер, чија је колевка на шведској Алби, прену се, кад виде Креолку, направи себе несавладљивим јунаком. Он знађаше да прича ужасне пустоловине, у које је уплетао своју храброст Долора слуша јући ужасне догађаје, беше сва бледа од страха, и само је у њега гледала. Он је своја причања допуњавао појединостима, које нису дале да се посумња да ли је он све то у истини доживео! Другог дана по нашем доласку ручавали смо у башти са дон Ештеваном, нашим љубазним до-

1 Д_А С тр. 173 маћином, и његовом бајном ћерком По ручку седели смо за столом, а мој је сапутник олет прнчао своје доживљаје из лова на дивље животиње: али овај говор скрену наш домаћин. „Моја стада", рече он, „узнемирује већ неколико месеци један јагуар —" „Јагуар? Који се овуда слободно шета?" упаде му сасвим мирно мо.ј сапутник у реч, али ја сам приметио да је пребледео. „Једва да прође неколико дана", настави дон Ештеван, «а животиња однесе или вола или теле; прошле је недеље измрцварио и прождерао једнога од мојих поена, који спаваше у својој колеби." „Ах, проклети!" оте се моме јунаку, а при том затресе леђима и страховито се окрену. „Ја сам се обратио једном искусном ловцу То је човек ваше смелости; нема тако опасне лопов-животиње са којом се он није борио. Пре неколико година десио ми је се исти случај, и он ме је ослободио, иа сам сад сигуран, да ће он са овим новим незваним гостом бити брзо готов. Карвајал — тако се зове смели ловац — налази се у околини и он ми је поручио да ће одмах доћи, тако га сад сваког тренутка очекујем." „Ништа ми не би било пријатније него лов на јагуаре", рече мој сапутник, при чему он замишљаше, као и ја сам врсту хајке са свима, до зуба наоружаним, поенима, а нод воћством очекиванога ловпа, „али на жалост морам на ово задовољство да заборавим, јер ме неодложни по слови зову у Тамгшко. Сваки час одоцњења може ми грдне несреће донети. Најбоље, наставићу свој пут још данас." „Ви ћете најмање још једну ноћ овде остати, сењореГуми?" питаше дон Ештеван, чији се шпањолски језик не могаше преломити , да би могао доброо да изговори име Гумих. Али тек нема молба, која лежаше у неодољивом погледу лепе Креолке. преломи „сењора Гуми" и он се реши да остане још један дан Још за време овога говора чујаху се кораци по песку, и сад се указаше две, по спољапшости чудновате прилике. Обојица ношаху кожне чакшире, а то бејаше уједно и једино парче одела, које је било цело; кроз рупе на исцепаним ципелама виђаху им се прсти; на капутима није било тако рећи ни једног дугмета; ако се које случајно и нашло висило је о последњем кончићу; на прснику су зјапиле подеротине, кроз које је прљава кошуља вирила. У пркос тропској кјшми имађаше један на глави шубару од даброве коже, а други турбан Поред све њихове дроњавости показиваху се обојица охоли и јуначни. „А, ти си већ овде, Карвајале!" ослови дон Ештеван носиоца турбана, „то је лепо од тебе, што си тако брзо догпао, а и друга си са собом повео тим боље." „Том Бег", представи Карвајал свога друга, који поздрави присутне са једва приметним по-