Звезда

Стг. 174

клоном „он је из Канаде и његово зрно погађа тако исто добро као и моје. Прогале године упознали смо се између црвене и канадске обале, у лову на бикове, и од тога доба се не растављамо." „То је лепо кад се тако пазе два ваљана ловца", рече дон Егатеван. Гумих очигледно не бегае радостан доласком ова два ловца, али ипак он слеже раменима и као храбри Нимрод нриђе ловцима „Дон Ештеван нам је већ говорио о вагаој смелости", рече он ловцу и потапша га по рамену, „ви ми морате причати о доживљајима вагаим у лову, а у мени ћете наћи пажљивог и благодарног слугааоца." „Ти треба да знаш, Карвајало", рече дон Егатеван, „да је сенор Гуми сам велики ловац, чије зрно јога никад циљ нромаптило није. Баш пред вага долазак причаше нам он како је једног великог медведа савладао, и како је Једном опет на биволе, са свога коња главачке слетео у сред биволског крда, али је срећом пао на једног бивола, њега је јагаио и пуцао на друге, а кад је пола прерије прегаао, онда га је заклао својим ловачким ножем." Карвајал одмери мога сапутника од пете до главе, и на њему се не примети ништа, што би показало да му Гумих импонује — напротив на његовим се уснама показа иронички осмех. У овом тренутку дона Долора се подиже. Њено естетичко чувство не могаше отрпети надутост голих прстију, који провириваху из обуће оба ловца, и час се издизаху у висину, а час се спугатаху. Ја сам јога пре оназио то негодовање доне Долоре и одмах устанем и сам, те јој сепонудим за пратиоца. Гумих пође, наравно за нама. После подне јави Карвајал по једном поену, да би желео да се вечерас састане са мојим сапутником на Ојо де аква — име извора који је четврт часа удаљен од имања. Гумих оклевагае са одговором. Он сигурно мишљагае на јагуара „који се овуда шета". Ипак одговори, кад му рекох да ћу га пратити, да ће доћи У први сумрачак бесмо на месту. На средини једне заравни испод једног кедра жуборатпе извор. Унаоколо се уздизаху, прилично густом шумом обрасли брежуљци Такође на заравни беше доста места обрасло дрвећем. Карвајал нас већ очекиваше. Он је лежао на маховини, а поред себе је положио своју пушку, на коју Гумих баци поглед пун задовољства, јер се осећаше сигурнијим „А, ви сте изабрали врло лепо место за наш састанак!" поздрави Гумих ловца „Није ли истина?" одговори ловац. „Ви ћете увидети да ја ово место нисам изабрао само због лепе околине." Гумих погледа глупо на Мексиканца. Он незнађаше шта треба да значи овај његов говор. Ја такође нисам знао. По позиву мексиканчеву седосмо на маховину. „Где је ваш пријатељ, Канађанин?" питагае Гумих окрећући се иа све стране.

„Он има да свргаи неки посао, па ће одмах доћи", одговори Карвајал, а затим нам поче причати о својој борби са дивљим животињама и о пустоловинама са команхаским и апаханским Ин дијанцима. При догађајима у којима се човеку диже коса од страха узвикивагае Гумих: „Вели чанствено! — Славно! - Красно! — Тако што јога нико није доживео!" „Ваш пријатељ Том Бег долази", прекиде Гумих приповедача. „Шта оно вуче за собом?" У једној руци имађаше Канађанин своју нушку, а у другој уже којим је водио једно ждребе. „Но Томе, јесу ли запаљене ватре око имања?" питаше Мексиканац. „А11 гт§'ћ4!" * одговори Канађанин; тада свеза ждребе за стабло кедрово, које је било поред самог извора, поздрави нас и седе код нас на маховину. „Зашто сте запалили ватре око имања?" за пита Гумих Карвајал се учини да није чуо ово питање, већ настави причати своју историју. „Опростите. гато вас прекидам", рече Гумих, иошто је кратко време уплашен слугаао, „али за време вашег причања једнако о томе мислим зашто су ватре запаљене ? Јуче нисам тако гато видео!" „Но, ви знате, да сам ја овде догаао са својим пријатељем Том Бегом да спасем стада дон Ештевана од једног опасног јагуара", одговори Карвајал „Вечерас ћемо га причекати!" Гумих скочи наједанпут као да га је гуја ујела. „До ђавола!" викну он „Немојте се тако глупо шалити!" Признајем да сам и ја уплашено скочио, да, ја нећу прећутати да је и мени било хладно око срца ... „Ја ћу вам доказати да се не шалим", уве раваите нас Карвајал, устаде и нозва нас да приђемо ближе извору. „Шга видите овде?" упита нас он, показавгаи неке чудновате стопе у блату. „Хм, сигурно је овуда трчало какво говече," рече Гумих несигурним гласом. „Не, то је траг од јагуара, који је јуче пио овде воду", говораше нам Карвајал са великом сигурношћу, „двадесет часова у наоколо нема нигде воде, сем на имању и овде. Са имања га плаше ватре, он мора дакле овде доћи, ако хо1>е жеђ да угаси, а сем тога мами га и ждребе " Неколико тренутака стојаше Гумих као кип. Тада поче претурати по тппаговима као да нешто важно тражи. (Наставиће се)

* Све је готово. Нр.