Звезда

Врој 23

3 В Е

3 Д А

Стр. 179

се Бисерине другарице: Дудија, НазиФа, Зухра, Паша, Милева, Љубица, Перса, па ври кућа. Момци закрче читав сокак, па се шећу, а искривише вратове гледајућ' горе. Оне се истом к'о срне, притаје, па тек одједном издигну: ,.Везак везла Адем-када, млада невјеста". Још и не издуше, а са сокака јечи: „На чардаку, на високу, крај џам-пенџера". Па ће тек по неки подвриснути, а други уз тамбуру броји броји. Док ће се опет озго разлећи: «Сав је ђерђеФ покапала росним сузама. И тако се надпјевају, док најпослије познати јангин Мухарем не јекне: -- Аах! Пуче ми срце, к'о зрела лубеница! П онда се баци, чим било, на прозор •Перса, или Милева отвори прозор, па ће: — Зар хоћете кућу да разнесете? — Нећемо кућу, већ благо пз куће. — Овдје нема никаква блага. — Има, богме, каквог нејма ни султан у Стамболу. И сад се отвори читав разговор и то у самим доскочицама. Дјевојке се сакрију за Персу, па јој дошаптавају, а они опет дочекују к'о с прста. Тако то траје док, уза сокак, не наљезе какав сгари човјек и они се склоне, па се опет поврате. И прозор се опет отвори. С десну страну ходника је Хаџина соба. У љој је иста простирка као и у «доњој", само је скупља. Дуварови су искићени самим оружјем окованим у сребро. Ону средњу димискињу хиљаду су пута сапрали, па ону воду носе, те пију они, које жигају санџије — протисли. Мало који дан неће доћи која комгаика, да јој „саперу димискињу". Лијева соба је женска. Онаје пуна простирке и покривке Уза њу је, баш код пећи, хамам у којем се Бисера купа. По прозорима су саксије с цвијећем Све је чисто; све миром мирише Доље, у дворишту је појата за краве и коње. Уза њ_у је „кућар". То је мала кућпца с једном собом и кујном. У њему ноћивају слуге и кмети, кад се који заноћи у чаршији. Тако је то некад било све жпво к'о у мравињаку; све весело к'о на свадби; све пуно к'о у кошници. Али сад то све зја празно, оронуло, и изразбијано. Нигдје ни једног читавог прозора. Капија стоји јазан. Врауа нека истављена и однешена, а нека изваљена. Ограде нема ни труна. Под исцијепан и изложен. Страх човјека и ногледати. Пустош гора, но на запуштеном гробљу. Па што је још горе: свак бјежи од те куће; свак је се клони к'о живе ватре. Веле: нечиста је; у њој се „приказује*. Једни кажу, е им се привидила Бисера с раном на лијевој сиси. Јечи к'о недоклана овца. Други причају, да излази Хаџи Ћало. Јаши, кажу, на свом зекану, а за

њим читава чета, к'о некаквих Арана, к'о рогати људи, к'о буди Бог с нама Стрина Јока се куне и преклиње свијем, што је и на л^ебу и на земљи, како је једне ноћи, око глувог доба, чула гдје добује преко педесет добоша. И кад год исприча: пљуне, прнгази ногом, прекрсти се и рекне: <, 'натема те ђаволе, осим моје куће!" Овом су кућом жене плашиле и дјецу. Зато се нико није усудио у њој становати. Испрва су били солдати, па и они побјегли. И од тада нико вигае ни да завири. Први Хаџи Ћалин комгаија био је неки Османлија Таул-ага Он је из Анадолије догаао као чиновник, па је послије уљег'о у кућу једној имућној удовици и вјенч^о се сњом. За то су га звали Ђулага Уљез. Уљезов син Мпралем „пазио' се јога од малих ногу с Хаџином Бисером. Заједно су се играли; заједно су одрасли, заједно су — све. Само има једно двије године како се Бисера «почела крити". Али и1то се она већма „крије": то све више чезне да внди Миралема. Заклони се за завјесуна прозору. па чека кад ће наићи сокаком. И чим га види сва задргаће, а срце оће да искочи из прса. Тако га прати до' год не замакне. Кад већ ишчезне, онда га прати својим мислима, својим жељама. Та је иратња вјечити његов стражар. Она и нема друге бриге. Здрава к'о риба; лахка к'о кошута; још само да није срце рањено. (наставиие се)

сушник - ПУШКИП -

Седим за решетком сред тамничног мрака. А млађани оро, син слободног зрака, Мој жалосни садруг, крили узмахује И крваву храну под прозором кљујо . . . Кљује и баца је. . . гледа окну горе И њега к'о мене исте мисли море; Криком к'о да вели: нешто б' роћп им'о: Слобода је мила .. . хајд' да полетимо! Та време је, хајте! Полетимо, брате, Тамо где се горе за облаком јате, Тамо где се море кроз плавило сија, Тамо где летимо — само ветар и ја. Војислав Ј. ИлиК.