Звезда

С тр . 180 3 В Е 3 Д А Б ро ј 23

ГДЕ ПОМОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. Љејвина

(НАСТАВАК) Б До Помпеје дођоше наши путници мирно и спокојно. На станиди предусретоше пх чичерони, и ионудише своје услуге. Чула се ту погрешна реч Француска, немачка и енглеска. По неки чичерони говорише од једном на сва три поменута језика. И да би задобили за се ову компанију, они се стараше, како да одузму од путника њи хове штапове и кишобране — Не треба! Не треба! Одмакни! Знамо ми вас! отпоче Коњурин да се брани од чичерона. Неки црнпурасти чичерон, у олињалом, црном, сомотском капутићу, већ је вукао мантилет ГлаФире Семјоновне, која га је пређе носила преко руке, — па је мамио за собом наше сапутнике, узвикујући: — Ра88ег ауес топ. Ргегш&гтеп!; сЦјеипег... гев^аигап^ Соок... (Пођите самном. . Најпре треба доручковати .. ресторан Кок...) — Господо! Та отмите од њега мој мантилет... То је већ безобразлук! рече ГлаФира. Грабљин се пуист за њим у потеру, стиже га, оте од њега хаљину и јако га удари у груди. Удар беше неочекиван; вођ сену оком и замахну на Грабљина, — А-ха! Хоћеш да се бијеш, је ли? Е, оди овамо. на песнице, арапска њутко! Одидаопробаш руску песннцу! И Грабљин већ поче засукивати рукаве. Скан дал би се јамачно догодио да не прискочи Перехватов и не одгурну Грабљина. — Ово је права беда с тобом! рече он. Ти хоћеш да те и овде измлате, као у Паризу! Господо! рече он сапутницима, како хоћете онако и радите, али вам кажем, ми морамо узети вођа да нас води по Помпеји, те да се не нзгубимо у томе откопаном граду. Само, разуме се, требало би да се с њим погодимо. — Какав вођ? кад ми хоћемо пре свега да што поједемо и попијемо, рече Грабљин — Не, не, Григорије Аверјанићу, оставите се сад јела и пића, рече му ГлаФира Семјоновна. Најпре је Помпеја, а већ после долази пијанка Прегледаћемо Помпеју и отићи ћемо на доручак. Најмите једног вођа, господине Перехватове, само не оног црнпурастог неваљалца... — Допустите.. Трбух ми крчи после синоћнице. Ја морам доћи себи после тога! протествује Грабљин. — Иначе, пљујем ја на ту вашу Помпеју. — Добро, онда остајте сами, па дођите себи. Перехватов је већ ступио у погодбу са спро

водницима. Један тражи десет лира за своје услуге. Други одмах спусти на осам, трећи — на седам, само је тражио још бесплатан доручак после прегледа Перехватов нуди три и по лире свега. Чичероии се као нађоше увређени од те понуде и отидоше мало у страну. Наједанпут одвоји се од њих један младић, с малим, црним брчићима, па ће рећи Перехватову иогрешним немачким језиком: — Дајте пет лира и после добру награду „на макароне". Перехватов закључи преговоре. Он обећа пет лира, али без сваких макарона. — 0, ја сам уверен да је ечеленца добар, па ће ми дати чашу вина... подмигну млади вођ и викну: — Коттеп 81е, БШ;е, тете Неггп! па свечано поведе за собом путнике. Његови другови добацише му неколике сочне грдње на талијанском језику. — РаФаило Маралићу! Што си ми узео за вођу ту немчуру? протествовао је Грабљин. Воље би било да је Француски језик. . — Па све једно, ти не знаш ни речи, ни немачки, ни Француски. Ти еамо слугпај, што ти будем преводио — Како све једно? Он ће ту немчурати мени у ухо, а ја то не трпим... Пођоше за чичероном. И прођоше крај ре сторана. Чичерон застаде. — Најбољи ресторан. . рече он немачки. Ту се може добити одличан доручак. Шег коппеп 81е ^и! еваеп ипс1 Мпкеп... — Шта? Тринкен? узврпољи се Грабљин. Е, зато ти хвала, брате, и ако си Немац. Из свега немачког језика ја само једну једину реч уважавам, а то је реч: „тринкен". Господо! Ви како хоћете, али ја не могу проћи ову старину. Једно два коњака ваља спустити себи у грло. —- Ах, Боже мој! Шта би томе неваљалом вођи, да нас води мимо ресторана! негодовала је ГлаФира Семјоновна, и настави: — После, после Помпеје, свратите Григорије Аверјановићу и пијте, немојте сад! — Не, мадам, не могу. И - амин! Знате ли да ми се ноге тресу после синоћнице? Ми нећемо ништа јести, али се морамо коњаком подмазати. Господо мушкарци! Комензи... Што пре .. Мушкарци се насмејаше и упутише за Грабљпном. Ах, каква казна! уздише ГлаФира Семјоновна, оставши пред рестораном. — Молим вас, господо, не задржавајте се тамо! молила је она људе. — Ево нас одмах! викао јој је у одговор Грабљин па се онда окрете вођн, рекавши му: Хеј немчуро! Хајде овамо те попиј што год, кад си одједном сазнао, какве су нам старине потребне!