Звезда

бр . 108 и 109

3 В Е 3 Д А

стр. 867

Зар сам могла сумњати у ову добру душу ? — Узвишено створење! — кликнуше у једанпут обе слушатељке с великим интересом. Стилела сам се сама себе. Највернија, најоданија пријатељица стајала ј? прела мном. И тек тада приметим да је за неколико месеци оронула и омршала да се готово не можо познати. Драма њенога срца, која је беше тако поруши*а, веома ју је узвишавала у мојим очима. И осећах се тако бедном пред њом, прец овим великим пожртвовањем које ми она учини са тако искреном простодушношћу, да сам се тела бацити, са своје стране, пред ноге овој реткој пријатељици Она нродужи као тражећи опроштаја : — Воеменом ћу се излечити од ове глупе болести..! И узе, као пре, и даље отправљати моја писма и примати одговоре, и чувати их у лну свога пртљага д-> дана, кад мој отац пристаде да да моју руку Ђорђу. Он је био наследио око сто хиљада лира од некога свога стрица из Мипана. Емилији се опет поврати везечост. Али избегаваше да се срегне с мојим заручником. И јеанога дана, док је извлачила из сандука моју опрему, која је оног дана требала да бупе изложена, рече ми сме ; ући се : — Кап се само сетим онога што бејах увртела себи у гл 1»у, дође ми чисто воља да речем себи : Будало ! И ја сам се смејмл*; и у оном тренутку мислила сам да није виие заљубљена. Али на недељу дача пре моје свадбе, Емилија затражи отпуст од моје мајке која јој рече на овако ненадну и чврсту одлуку : Незахвалнице, без срца, недостојна примљених доброчинстава ! — Нисам је могла бранити. Моји ро штељи нису знали и неће знати до последњег дана велику ,кртву овога јадног стзорења, коју је поднела да би учинила срећном њихову кћер ! Нисам знала шта да радим, и исте всчери, док су сви спавачи, потражих је у њеној соби. — Зашто хоћеш ла идеш ? зар си заборавила, да си ми обећала да ћеш ићи са мном у кућу Фабрицијеву? — Јест, истина је, обећала сам то — одговори муцајући — Али онда нисам знала да морам трпети као сада што трпим. Ах госпођице ! Овде ми је тешко, гори! — И поитисну груди. — Драга госпођице, опростите ми. Не бих могла више остати с вама... Оем тога, ако ви јелнога дана постанете љубоморни на мене ?... Имала је право. Према таквоме створељу могла се врло лтко порчдити љубомора. Она је такође била врло лепа. Ти ћеш, Ирма, можда рећи да ово није права пријатељица. Вараш се. А ти, Јелена, хоћеш ли и даље мислиги, да једно просто и смирено чељаде не може осећати узвишено ? — Такоје, Ђина, сад верујем да си имала праву, истинску пријатељчцу! — одговори Ирма. — Имаш право, Ђина, — додаде госпођа Јелена. — А реци ми : остаде ли у Риму? Отпутова ли ? Где је сада ?

— Отиде у Фиренцу. Умре после четири месеца од сушице. А ја, која сам је веома оплаклвала, увек осећам грижу кад Је се сетим С, А. II. „КАТЕРННО ОРЦЕ" Чувена песма „Материно срце" од Жана Ришпена изнета је код нас још у 1896 г. То је прво учинило „Видело, а одмах затим и „Одјек". Како је то учинио „Одјек" не могу вам рећи, јер га у овом часу немам при руци, а „Видело", пак, донело је о њој једну већу белешку. Ту је између осталог представљено како г-ђа Ивета Гилберова, певачица, прави славне успехе по Паризу певајући именовану песму ; изнет је оригичални француски текст ове песме ; и најпосле додат је и овај врло примитивног облика превод: „Било некада у мајке момче, „Ха, лулула, ха лулула, „С1а је волело бесно девојче. „Момка девојка није марила, „Ал' га је свакад лично дражила. „Једном му рече; ,Деча покажи, „„Да твоја љубав није од лажи ; „„Сутра ми донеси срце матзре, „„Да га се псето моје наждере.'"' „Отиде синак до своје мајке, „Потеже ножем из десне руке, „Из груди мајци срце исече, г Па нагло стаде махнит да трче... „Како је трч'о,... сплете се, паде, „По земљи срце ваљат' се стаде. „И док се срце вило по праху „Несрећни синак зачу у страху, „Срце матере како проплака „И сину своме како повика : „„Сиооче моје,... јединче мио, „„Да ми се ниси где год убио."" Сећам се да сам одмах за овим о свему томе читао и у још неким нашим новинама, којима су главни сарад^ици: маказе; а најпосле неки од листова донеше још и то : како је та песма направила чуда и по Лондону. (Онако под заградом могу да вам саопштим да је земља, од које се њен рођени син Бајрон, срце деветнаестог века, — одрекао, врло болећива и осећајна. Не мислим ту само на Ннцијске „рупе смрти" и на Транвалске руднике.) И од тада је та песма и код нас Срба, тако рећи освојила многа и многа срца. Ко год је хтео да вам покаже нешто изванредно у поезији тај вам је износио њу.. Али, душа ваља, и јесте лепа. Толико је величанствена, а тако скромна, да јој нема равне. Та је једна од најмонумечтал-