Звезда

сгр. 868

3 В Е 3 Д А

вр. 108 и 109

нијих и најгенијалнијих творевина, а није већа од једне шаке. Осећај, који свет одржава, изнет је у једним потезу. И ко није литерални гурман мора се задивити таквој уметности.... У последње време ова се ствар и опет појави у јавности. Скоро једновремено и „Цариградски гласник", и Београдске новине" (бр. 86.) и „Бранково коло" (бр. 44.) донесоше ову песму, преведену у прози, а са назначењем : По старој француској песми А сем тога и г-ђа Милка Гргурова на Миљковићевом вечеру, које је било пре кратког времена, декламовала је ову песму... Имао сам довољно прилике да видим како ми Срби равнодушно посматрамо кад се наше народно благо разноси; знао сам да је наш појам о националном поносу и сопсгвености сведен до банкротства, али да смо довде дотерали, нисам знао. Неке Матице, неке Задужбине, неке Академије, некаДруштва, а нико не врши посао, за који је у првом раду позван. Сви се ми упорно трудимо да пронађемо и да „непобитним доказима утврдимо: 4 како стара српска држава није имала златног новца; какоје Ободска Штампарија само уображење; како је Црна Гора била турско робље; како су Сењски Ускоци прости кесароши, лопови и гусари, и т. д. дакле све нешто, што иде противу нашег угледа и величине, а скоро никако не износимо оно што нам иде у прилог, а ако ко и то учини одма полети каква „научарска" муха златица па то са некаквим пакосним уживањем испљује. —Опростите, јаукнух јер ме боли. Ова француска песма обнажи и још једну нашу беспримерну бедност. Прича о рђавом сину требала је да нам дође чак из Француске и да нам покаже како смо ми Срби доиста врло рђави синови. Ми се већ толико време дивимо тој песми, узносимо је и понављамо ону фразу како у великим народима... ал' не могу од гадежљивости ни да је цитирам јер и њом само хоћемо да правдамо своје пигмејство, — а овамо не знамо да и ми имамо исту такву, а и још лепшу, нашу народну песму. Два греха од једном. Нити знамо вредност онога, што имамо, нити знамо, шта имамо. Чуо сам од два лица две варијанте наше народне песме о материном срцу које су врло сличне оној Жана Ришпена, али како оне нису још објављене то се заустављам само на другим двема, који су штампане још много пре и пре, него што је Жан Ришпен објавио ону своју коју је вели, испевао по старој француској народној причи, а коју је објавио у своме роману „Ба јз-епе* (Имела?) Једна је од њих по своме доласку у штампу старија од Ришпенове песме четрнаест година, а друга седамнаест. И те вам две песме ево износим, а само узгредно напомињем: да је она француска песма необично једнолика и по 'Ч, и по склопу, и по неким изразима са овим.

нашим песмама, сувише једнолика за заједничко порекло; да је Жан Ришпен путовао по Исшоку (ко зна шта ближе о овоме молим га да јави,) и да ми изгледа загонетка: да Французи, који нису Срби, а који још од пре неког века имају све своје тачно обеле/кено, чекају да им дође тај песник и да им објави ову славну ствар... Прву песму, коју вам износим, записао је неки Алексије Васин и онаје штампана у „Јавору" за 1882 год. на стр. 1294, а другу је чуо у Срему Д. Прерадовић — Бурђенац и штампаоје у „Јавору" за год. 1877- на страни 1142. МИЛА МАТЕРИНА Храни мајка саог сина Стевана, Хранила га двадесет година. Кад је био од дв=1дест година, Леп^ га је оженила мајка: „Узми рано, Милу материну." Кад у вечзр дигли се сватови, Леже Стева у меку постељу, Па он зове Милу материну : „Ходи мени у меку постељу". Ал' беседи Мила материна : „Не могу ти твоја љуба бити. „Докле твоју не погубиш мајку." Кад освану и сунце ограну, Ал' је Стева коња оправио, Узе мајку за десницу руку : „Седи мајко у зелену траву, „Да ти легнем на твоје криоце, „Да ти кажом шта Мила беседи". Седе ^ајка на зелену траву Леже Стева м гјци на криоце, Трже ножа од свилна пој"аса, 11а удара мајку у срдашце. Како но је лако ударио, На ножу јој С"це извадио. Оде Стева кући плакајући... Кад је дош'о на велика врата Клече коњиц на зба колена, Паде Стева с коња големога, Ал' бзседи срцз материно : „Леле мене, уби ми се дете !" Када дође у пребеле дворе ГГушта коња по мрамор авлији, Игра коњиц по мрамор авлији Ка'но јање по з ;леној трави. Оде Стева у пребеле дворе, Па он скида срце материно, Па га меће на часну трпезу : „Ево теби, Мило материна, „Еао теби срце свекрвино. „Кад ми нема моје миле мајке, „Нека нема ни мене јунака ! „Ево, Мило, теби моји двори, „И за тобом остачи ми пусти!" Зчкукала Мила матеоина :

X. ч ч