Звезда
стр. 84
3 В Е 3 Д
А
бр. 11
вица, што му за толика његова заузимања у рату, бацише Аустријанци са свог раскошног сгола, и оних 200 форината годишње помоћи не при маше уредно. У поменутом писму сам сиромах вели : „Оно 200 Форината, што су ми декретално обештали, еште ни крајцаре нису ми дали, а ја како сам био до сада на службу овоме двору аустријанскоме, тако и сад и у напред. Но и сам сам у очајаније пришао, не знајући шта ћу од себе чинити. Са овом малом гажијом живети не могу, а у манастиру не смијем, всјачески пропао..." Ето, тако се тужи бедни Стеван бачком епископу Јовановићу, који му такође ништа није могао помоћи. Најпосле кад је видео да ништа нема од све његове заузимљивости, кад не мога ни за своју једну душу ништа да изради, а то ли за онај бедни народ у Србији, науми да се врати натраг у Троношу. Турци већ беху заузели Србију, у Београд дошао за митрополита Грк Методије, а Стеван једног дана остави Гргетег, пређе Саву и предаде се Турцима, па по том оде у Троношу као у своју кућу. У Троноши Стеван је живео и даље све до 1799. године. За то време позна га и Вук, који беше као дечко дошао у Троношу да потражи науке и књиге. Како тако, тек Троноша беше прва школа, где је Вук нешто научио, а ко зна није ли каква утицаја на Вука имао и овај напаћени архимандрит ! Србији и Србима у Србији приближаваху се страшни дани. Јаничарима беше криво што им је забрањено боравити у београдском пашалуку, с тога подстакоше Пазваноглуа. У то се деси и смрт првог осниваоца грчке Хетерије Риге из Фере. Турци беху врло опрезни, јер као да предвиђаху да ће ускоро наступити озбиљни дани. У то наступи и гладна 1799. година. Народ истрошен и изнурен у пређашњем рату, за тим у рату са Пазваноглом, мучаше се све више и више. Сад му још нестаде хране, те настадоше за њ живе муке. Народне старешине беху позване да се побрину за народ, па међу осталима и архимандрит Стеван. Вук Караџић о томе прича ово: „Кад у Србији 1799. наступи велика глад, он (Стеван) отиде Капетан-паши у Зворник и замоли га, да позајми народу некаку проју, која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у кулама градским. Паша се стане затезати, изговарајући се да он то не може учииити. Онда му Стеван рече: „„Честити пашо ! није право, да народ мре од глади код те проје, а та је проја и онако покварена стојећи од толико година; него дај даје раздамо народу, нека се зарани сад у овој невољи, па кад да Бог те роди година, народ ће вратити и напунити куле новом пројом; ако ли ти не
даш те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њиховпх магацина."" „На те речи паша допусти да се проја разда народу и он иође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас. Ну кад изађе на поље, паша са осталим Турцима, који су онде били, стане тумачити оне његове речи, што је казао да ће искати од Немаца жита и да ће му они дати, и закључе да се он и сад с Немцима до- ' говара, и да ће, најпосле опет довести Немце у ону земљу, и отети је од Турака. Зато пошље свога човека да Стевана зовне натраг, као да се још нешто договоре, а свом лекару, некаквом Грку Јанку, заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стиже и врати, лекар му приправи отров, и даде му га те га попи, и оданде отиде у хришћанску варош на свој стан, па ту умре други дан. Тело му по том Срби донесу у Троношу, и онде га саране поред цркве с десне стране." 1 ) И тако је овај прави службеник олтара, искрени пријатељ свога народа, најпосле за сав свој рад испио горку чашу и постао мученик за народ свој ! Најпосле да кажемо какав је био архимандрит Стеван. Вук, који га је као ђак манастира Троноше добро познавао вели о њему: „Архимандрит Стеван био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих, и није му било пуних четрдесет година кад је умро. Истина да није никаквих наука учио, ни других књига, осим црквених, читао, али је био паметан и поштен човек и знао је прилично писати и добро читати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Свагда је о великим празницима народ поучавао у цркви, и то врло лепо према оном народу: да не краду један од другога, да не отимају. да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбе за сваке беспослице да их Турци затварају и глобе, него међу собом нека се братски намирују; богати сиромахе да надгледају (као што је и он сам чинио). Он је истина као калуђер од богатијих узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао н. пр. жито, о Божићу печеницу, у Белу Недељу сира, о Васкресенију опет каква мрса, голом кошуљу или какву хаљину, а сиромаху (који нема чиме да плати орача или пореза) и новаца." 8 )
Ето такав је био овај велики роцољуб, који је живео друге половине прошлог века. Његов је век кратак али врло буран. Његов је живот врло поучан и за свештеника и за родољуба и световњака. Он је заслужио да и више о њему знамо а не само ово. ] ) Вук, Данвца за 1829. стр. 3 и 4. 2 ) Даница ва 1829. стр. 5 и 6.